Од некада 300 Орловића данас само 16

Остали без стоке због крађе од стране Албанаца. ТВ канал само путем сателитских антена. Одсељени у Зубин Поток долазе да обрађују део имања. У атару села ловиште „Дубочак”

 

На путу Косовска Митровица – Зубин Поток, од средишта села Угљара, скреће шест километара макадамски вијугави пут лево до Горњег Стрмца на обронцима шумовите Мокре Горе. Најсигурније је кренути пешице или јаким теренским возилом јер сталним успоном и на много места кроз блато теренци су најпоузданији и најсигурнији начин да се дође до села, које је по легенди родно место косовског јунака Орловића Павла. Горњи Стрмац је, уз Дријен и Црепуљу на Мокрој Гори у Ибарском Колашину, место које припада Јадранском сливу за разлику од свих села Ибарског Колашина која су водотоцима везана за Ибар и Црноморски слив. Кроз средиште села протиче Клина, два километра са извором изнад Стрмца, и која се два километра од Пећи улива у Бели Дрим. Много тога се променило знаног и незнаног у Горњем Стрмцу од времена Орловића Павла, коме се у селу не зна ни дом ни гроб, али изгледа само је презиме Орловић остајало увек непромењено. Утонуло у златну боју како само јесен може да обоји мокрогорску бујну шуму, често налик прашуми, Горњи Стрмац је данас самотнији можда него икада у свом постојању. Иако је географски преко високог брда везанији за Дреницу и доминатно албанско становништо, Горњи Стрмац је административно увек припадао српском Ибарском Колашину. Истина био је доста везан долином Клине и за Доњи Стрмац, село које припада општини Србица и у којем је било 15-так српских домаћинстава. Од 1999. Срба више нема у Доњем Стрмцу, данас Кућици, како су га Албанци преименовали.

БЕЗ МЛАДИХ У СЕЛУ

– Од некада, око 300 житеља у Горњем Стрмцу, данас у десетак кућа живи још 16 становника, углавном старих. Отишао је народ за бољим условима живота. Има нас доста у Зубином Потоку па редовно долазимо код родитеља и да одржавамо домаћинства али све је то недовољно да би село живнуло јаче – каже Драган Орловић, радник у Општини Зубин Поток, који је скоро сваког дана у Горњем Стрмцу. Ту је обновио родитељску кућу и ту му живи мајка Радмила, сама, пошто му је отац, матичар Вилотије Виле Орловић, пре неколико година умро. Село је разбијеног типа па се фотоапаратом никако не може „ухватити” цело. У Доњој смо махали, где низ реку Клину идемо пут старе, порушене четвороразредне школе „Благоје Радић”, истурено одељење осморазредне школе из Зупча. Последњи ђак био је управо Драган, који је 1989. године затворио врата сеоске школе и као задњи угасио светло на њој. Некада је у њој, када је отворена 1968. године, било 78 ученика. Била је жива само 21 годину и онда је 1989. закатанчена. – Био сам две године једини ђак у школи. Само учитељ Вукадин Орловић и ја. Те године, када сам завршио четврти разред, учитељ је проглашен за најдражег учитеља у Србији – прича Драган, отац петоро деце, док у разрушеној школи показује где му је била учионица, где зборница, мали ходник… Са школе све однесено. Ниједан цреп није остао, ниједан прозор, врата, школска табла, клупе… Још само немо сведоче зидине да је развалина данас некада била школа. На зидовима школе, у коју су ишла српска деца из Доњег и Горњег Стрмца и Крлигата, великим словима од недобронамерника исписано „УЧК”. Наспрам школе сто метара, преко пресахлог потока, сеоска црква Свете Ане, једина у Колашину посвећена овој светитељки која за Спасовдан окупља Орловиће разасуте свуда у Србији.

СВА СТОКА ПОКРАДЕНА

Од школе и цркве уз реку бар пола километра, је покрајинско ловиште „Дубочак”, које данас контролише Приштина. Ловиште припада српској општини у Зубином Потоку, али зграда која је грађена с половине прошлог века припада косовском систему. Радојица Радојевић, руководилац у „Дубочаку”, каже да ловиште има близу 9.000 хектара, да има четири чувара и пет реонских шумара и да имају осам тона кукуруза ове зиме којима хране дивље свиње којих у ловишту има више чопора. За срне Радојица каже да имају крушац који остављају у густој буковој шуми или ту крај ловачке куће. Поред Клине и са једне и друге стране свуда видљиви трагови ријања дивљих свиња. У овом густишу, кажу у „Дубочаку”, има и медведа, лисица, куна, зеца …. Чувари ловишта, углавном Срби, су добродошли за преостале житеље Горњег Стрмца, јер сваки долазак Албанаца из Доњег Стрмца је видљив па од њих сада не смеју даље према Горњем Стрмцу. Од 1999. године тројица браће Трајковића, по протеривању из родног Доњег Стрмца, нашли су уточиште у Горњем Стрмцу. У оронулој и старој кући Радивоје Трајковић, некадашњи радник општине у Србици, храни живину. Има и голубове, које не пушта из кавеза због кобаца. Ту му је и башта поред куће. – Нас тројица нисмо имали ништа на страну. Хвала добрим људима, који нам дадоше ову кућу. Сва тројица браће живимо на минималцу – каже Радивоје, којем је 65 година. Прича да је свих 15 српских кућа у Доњем Стрмцу порушено или запаљено, имања су у рукама дојучерашњих комшија Албанаца, а најтеже му пада када види да ни сеоско гробље није било поштеђено вандалске руке. Плевње и амбари, све је изгорело оног дана када је Војска Србије напустила Косово, а за њима кренули и Срби из Доњег Стрмца – каже он.

ОКУПЉАЊА ЗА СЛАВУ

У Горњем Стрмцу нема нико ни грло од стоке. Лопови су више пута улазили у село, тровали псе и онда несметано одводили стоку. Свака куће је имала по неколико крава а избројали су да им је више од 80 грла стоке украдено и одведено ноћу низ реку, према Србици. Поред Драганове куће, првој у Горњем Стрмцу, првој у Горњој махали, још две куће, рекло би се у истом дворишту. Драганов брат од стрица и стриц живе у њима. – Сама сам како ми је муж умро, али Драган, снаја и унуци ми стално долазе. Па чак и зими, када су сметови. Зову ме деца код њих, али ја се одавде никуд не померам – говори 75 – годишња Радмила, Драганова мајка, коју сви знају по надимку Мица. Са осмехом прича о деци, унуцима, али се начас смркне кад почне причу о „роду” у Доњем Стрмцу, где су јој Албанци запалили три куће, две плевње, бунар затрпали, а 36 хектара шуме и више од 30 хектара земље заузели. – Брат ми живи у Србији. Али кад год дође овде, заплаче за огњиштем, од муке да не сме да приђе својој кући где је живео – прича Радмила. Родно село Орловића Павла, како чусмо, малу славу обележава на Светог Николу 19. децембра и велику Ђурђевдан 6. маја. Орловићи славу славе, са пријатељима и комшијама и незаборављају је, а расељени се најчешће тада селу враћају. Обновљене куће и пар викендица у селу говоре да је лети Горњи Стрмац пунији. З. Влашковић