Огледи о српској књижевности Косова и Метохије
Књига Марије Јефтимијевић Михајловић „Знамења и значења“ предсатвљена публици у СКЦ у Београду
Ова књига поставља питање да ли је чињеница да су писци са Косова и Метохије били маргинализовани, рекла је др Јасмина Ахметагић
– После геноцидне агресије спроведене на Косову и Метохији, државног и националног пораза који је доживео српски народ, а са њим и култура и књижевност, српска проза је проживела и проживљава најтежи кризни период. Ратне страхоте, погроми и сеобе учинили су да се прекине деценијски континуитет књижевног израза, а да се у расејању пишу дела за која више ни сами нисмо сигурни да ли их можемо назвати косовскомеохијским романима или њихове ауторе косовскометохијским писцима.
Њихова поетика нужно је везана за последње историјске догађаје јер су и сами аутори били актери у креирању нове историје која је српском народу одузела право на властиту територију, на своју културну и духовну баштину. Ово је, између осталог, рекла др Марија Јефтимијевић Михајловић, научни сарадник у Институту за српску културу у Лепосавићу, на промоцији своје књиге „Знамења и значења“ (Огледи о српској књижевности Косова и Метохије) у Студенском културном центру (СКЦ) у Београду у препуној сали за промоције. Књига је објављена у издању Института за српску културу Приштина – Лепосавић. О књизи су, уз добродошлицу уреднице СКЦ Весне Капор говорили рецензенти др Мирјана Бечејски, научни сарадник, уредник др Јасмина Ахметагић и професор др Небојша Лазић.
О драми идентитета и тајни стварања
У исцрпној и садржајној рецензији др Мирјане Бечејски под насловом: О драми идентитета и тајни стварања у књизи Знамења и значења Мирије Јефтимијевић Михајловић, каже се да је Марија Јефтимијевић Михајловић изванредан познавалац српске књижевности на Косову и Метохији, посебно романа. – У првој целини доминира интересовање за роман као и за целокупну ауторску поетику Петра Сарића – према суду Јефтимијевић Михајловић, највећег савременог романсијера са Косова и Метохије.
Лични и колективни идентитет и драма непрекидно заокупљају истраживачку пажњу Марије Јефтимијевић Михајловић чак и онда када је у њеном фокусу поезија или критика. – Штавише, уз историју, страдање и стварање / писање, то су кључне речи ове књиге.
– Сарићеви романи најпре су сагледани као попришта људских драма појединаца чија је судбина одређена патријархалном културом и епском традицијом (нпр. Проблем „нечисте крви“), а потом и драма читавог колектива. Универзални проблеми какви су власт и подаништво разматрани су у роману Сутра стиже господар у светлу бекетовске филозофије чекања, рекла је Мирјана М. Бечејски.
Велику пажњу критичарке привукла је слика српског страдања и драма идентитета у приповедачком опусу просветног и националног барда Григорија Божовића.
Хронотоп старосрбијанског југа
– Искрено одан својој вери и нацији, али незаслепљен национализмом и верском догмом, Божовић је био сведок и аутор српске гологоте и трагичних историјских збивања на подручју Косова и Метохије и Старе Србије између два рата, показује Марија Јефтмијевић Михајловић. Тај хронотоп старосрбијанског југа који је увек носио најтежи терет судбине српског народа пројектован је у његове приповетке, истакла је Мирјана Бечејски… А последњи оглед у књизи „Знамења и значења“ такође је посвећен приповеци, али сада савременог косовскометохијског приповедача и критичара Миленка Јевтовића, који је најзаслужнији за Божовићеву књижевну рехабилитацију. Ауторка најпре успоставља паралелу између приповедача из Ибарског Колашина по тематској, поетичкој и лексичкој сродности, а потом указује на њихову заједничку склоност ка грађењу женских ликова.
Јасмина Ахметагић је на пластичан и шватљив начин објаснила значај овог дела Марије Јефтимијевић Михајловић. Она је, рекла да је значај Института у Лепосавићу и у томе што се на њему формирају овакви људи као Марија Јефтимијевић Михајловић, да је ова књига допуна српској књижевној историји и да Марија Јефтимијевић Михајловић припада национално – космополитским ствараоцима. – Није храброст само писати негативну критику, храброст је писати и позитивну критику о младом човеку који није познат у датој области, рекла је Ахметагић додајући да ова књига поставља питање да ли је чињеница да су српски писци са Косова и Метохије били маргинализовани. Она је, ипак, истакла да је „најбоља Марија“ управо у делу књиге у коме говри о роману Радосава Стојановића „Дивљи калем“.
Професор др Небојша Лазић је истакао да текстови о којима пише Марија Јефтимијевић Михајловић сведоче да духовно средиште савремене српске књижевности није отргнуто од матице и да ауторка сугерише да се суд о делу може и мора доносити искључиво на основу његових естетских и књижевних квалитета.
