ОКУПАЦИЈА

Пише: Рада Комазец

 

 

Пећка, Призренска и Дечанска Бистрица нечујно ходе ка Белом Дриму, а тиши од њих је српски народ на својој земљи, у своме дому, поред својих средњовековних храмова. Зима господари Метохијом, Косовском котлином, Шаром… Ноћи су црне и хладне, а нови дан доноси нове страхове и стрепње. Болан је чекао зору рану да му ублажи боли, а бео дан, симбол новог живота, рађања и свитања, овде на Косову и Метохији, за Србе постаје сумрак јер доноси нови неспокој и муке. Појава зубатог сунца са црвеним одсјајем иза Голеш планине и Шаре не слути на добро. Овде је чак и тамна ноћ сигурнија од белог дана. Ноћне звери постадоше племенитије од човека који обија, пљачка сиротињу и старце, застрашује, отима, забрањује лекарску помоћ, хапси, терорише и тамничи невине људе. Крије образ маском јер га и нема, а срце панциром, јер нема ни срца. Дугим цевима на здравствене раднике, поштаре, општинске службенике… Све је претворено у мржњу и порив да нестане Србин са Косова. Од Косовске битке на овамо црни гавранови доносе црне вести са Косова. Да није било Косовског боја све би било другачије. Ту где се одиграла кључна битка у српској историји представљала је појам Косово поље. После пресељења седишта српске средњовековне државе из Рашке области на југ, Косовско-метохијска област постаје њен средишњи део, а Косовски бој одређује назив целе области – Косово. Одмах после освајања Косова и Метохије од стране Отоманске империје, територија је раздељена отоманским спахијама. Учињена је подела према отоманском обичају који је представљао територијално комадање на управне и војне јединице па вилајете. Била је то окупација дела територије Србије од стране Отоманског царства. Историјски документи сведоче да у време цара Душана на Косову и Метохији није било Албанаца. Они су били сточари у гудурама и планинским врлетима Албаније, досељавани из Азије у племенима. Њихову тезу да су аутохтони нико није научно утемељио. Исламизацију су масовно прихватали арнаутска племена и под заставом Турске вршили страшан терор над српским живљем. Арнаутски сан спуштања и заузимања плодних српских имања почео је да се остварује у турско доба, а траје до данашњих дана. Под турским харачом и сталним терором Арнаута, Срби су напустали територију Косова и Метохије, а њихова имања и домове запоседали су Албанци. Вековни српски сан да поврати Косово и Метохију у окриље Србије остварио се 1912. године, али није дуго трајало. Албанци, иако су добили државу нису били задовољни јер су хтели и територију Косова. Већ 1914. године избио је Први светски рат, а Албанци су, наравно, стали уз непријатеља Србије. Приликом повлачења српске гладне и измучене војске преко Албаније, Албанци су их сачекивали и убијали у кланцима и гудурама. Свој идентитет Албанци су градили мржњом према Србима, а снага мржње коју поседују указује да су још увек у процесу стварања идентитета. У Другом светском рату Косово и Метохију окупирали су и поделили Немци, Италијани и Бугари. Албанци су, такође, стали на страну фашизма и вршили злочине над српским народом. Прве жртве шиптарског терора били су колонисти, насељени између два светска рата. Бежали би од Балиста код италијанских карабињера, где су имали какву-такву заштиту. Потом дође период комунистичких кројача који искројише границе на уштрб Србије и српског народа, а Косову дадоше атрибуте државности. Више се Срба са Косова и Метохије иселило за време комунистичког периода под притиском албанских сепаратиста и ћутњом и одобравањем од стране Комунистичке партије Југославије и Србије, него свих претходних векова од Косовског боја. Рече нам једном бака Петра Костић, мајка убијених Костића у Ретимљу, чију лозу угасише терористи „ОВК”: „Када сам била девојка већину у Ретимљу су чинили Срби. Не знам ни како се то десило, на брзину и тихо остало је неколико српских кућа у селу. Срби су одлазили а Албанци су долазили”. Циљ најновије окупације КиМ од стране Запада и Нато пакта је окончање посла које није успело Османлијском царству ни фашистичким силама осовине. Курти је само једна мала, небитна фигура коју померају креатори сукоба у свету. Господ нас опомиње да ходимо нечујно уским, стрмим и трновитим стазама и да се у Царство Небеско улази кроз уска врата. „Јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст и много их има који њиме иду. Јер, су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе”. (Мт 7, 13-14) Вековима уском трновитом стазом, притиснут бременом, понижаван, саплитан, малтретиран и убијан ходи Србин по својој косовској земљи. Земљу је покостио, Небеса настанио. Косово и Метохија је под окупацијом нечастивих сила. Србија ће се опет вратити свом исходишту и грануће златно сунце иза Голеш и Шар планине.