„ОЛУЈА“ ЈЕ ЗЛОЧИН НАД СРПСКИМ НАРОДОМ

Анте Старчевић је формулисао хрватску политику да се истребе Срби, а национални задатак спровели су у дело Анте Павелић у НДХ и Фрањо Туђман, акцијом „Олуја“. Председник Владе Хрватске на хрватском јавном сервису о акцији „Олуја“ каже да је била правно легитимна, војно неизбежна, а политички нужна те да је долазак Србина, Бориса Милошевића на прославу „Олује“ у Книн корисна и добра ствар за хрватско друштво.

 

Хрватска слави Дан победе и домовинске захвалности и Дан хрватских бранитеља , а Србија и Крајишници тугују, одржавају комеморативне скупове и пале свеће. Двадесет и пет година пролазе кроз сећања Крајишника колоне без краја, експлозије и врисак на Петровачкој цести, уморна и остарела лица са трактора, опустела села, згаришта и убиства најмилијих у акцији „Олуја“. У време лажног братства и јединства мислили смо да се никада неће поновити усташки пирови клања, мучења и свирепа убиства недужног српског народа. Али, историја се поновила и казнила нас још једном зато што смо забетонирали јаме – гробнице српских мученика, без саосећања према свом роду, што их не сахранисмо са крстом и молитвом, зато што смо релативизовали злочине над сопственим народом, зато што су српски комунисти због каријеристичких и личних интереса, одметнути од вере и Бога, пропагирали идеју југословенства док су Хрвати, Албанци и остали јачали свој национални идентитет и спремали се за рушење Југославије. Зато што је од укупно 93 генерала у Павелићевој усташкој служби било тринаест српских официра, а међу њима најистакнутији др Саво Бесаревић, из угледне српске сарајевске породице, предратни адвокат и лични Павелићев пријатељ, који је пре стрељања због злочине над Србима викао да је Хрват и да живи НДХ. Колико је само Срба продало „веру за вечеру“ примајући ислам или католичанство. Зар нас историја ничему није научила? Наше поделе су толико дубоке да се не слажемо ни око злочина над сопственим народом у злочиначкој акцији „Олуја“. Историчари сматрају да се чином одласка Србина на прославу „Олује“ затвара српско питање у Хрватској. Свака помисао на „Олују“ прожета је тугом и болом за завичајем, за измученим људима у колони, онима који никада нису стигли врх колоне и онима који су убијени или спаљени на домаћем огњишту. Жал за изгубљеним домовима и убијеним сународницима са једне и победничко славље, антисрпска харанга и фашистички симболи са друге стране – то је у најкраћим цртама обележавање „Олује“ у Книну. Родило је жито као никада и падали су прво откоси. Пунили су Крајишници амбаре летином и веровали да ће чекати још много зима на свом вековном огњишту. На Благу или Мироносну Марију, која је пред Христовим распећем на Голготи горко туговала са пресветом Богородицом, на дан који се слави ова светитељка, 4. августа 1995. у зору грмели су непријатељски авиони и кренуле колоне избеглица према Србији. Тадашња Република Српска Крајина била је под заштитом Уједињених нација. „Олују“ над српским народом започели су авиони НАТО пакта тако што су бомбардовали радарске системе и репетиторе, а након тога 135 000 хрватских војника креће у напад. Гранатирани су Книн, Грачац и још нека места, а хрватској војсци придружује се и Пети муслимански корпус Армије БиХ. Та сила са копна и ваздуха кренула је на слабо наоружане и малобројне српске војнике, али, пре свега, испоставило се на цивилно српско становништво. По пакленој врућини, са завежљајима у рукама кренули су збегови Срба на тракторима према Србији. На једном трактору било је по неколико породица, жена, деце и стараца јер су им мужеви, браћа и синови били мобилисани у Војсци Крајине. У војсци коју су први напустили официри, док су се незнајући за повлачење на Банији и Кордуну жилаво борили српски војници и четири дана пружали отпор многобројној, до зуба наоружаној хрватској војсци. Дугачке колоне српских мученика кретале су се од јужног дела Републике Српске Крајине према Бања Луци. Војска Републике Српске није се супротставила хрватским војницима који су ушли на територију Републике Српске преко Грахова и са леђа опколили Книн. Ни данас се не зна да ли је пролаз хрватских војиника преко Грахова договорен или не. Најхрабрији синови свога рода нису послушали команду да се повуку, већ наставили да се боре и оставили заувек кости на Динари. У међувремену на уклетој Петровачкој цести хрватска авијација бомбардовала је колоне српских избеглица. Многи су заувек остали на Петровачкој цести, а међу њима и Јања Пуповац из Села Медвиђа код Обровца, оставивши иза себе троје нејаке деце. Срби који осташе у својим кућама, на својим огњиштима и који нису успели да се склоне у касарне УМПРОФОР-а постале су мете разуларених усташа. Кренула је такозвана санација терена и лов на Србе. Оне које није успео да попише УМПРОФОР били су убијени, мучени или запаљени. Регуларна хрватска војска пљачкала је и палила куће и затирала српске трагове по територији Републике Српске Крајине. Без икакве кривице или само зато што су Срби, мученичком смрћу је умрло преко две и по хиљаде Срба – Крајишника у време акције „Олуја“, а око 250 хиљада протерано. Циљ је био истребити Србе, што је тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман јавно износио, те су тако учињени свирепи злочини у Вариводама, Гошићима, Груборима, Двору на Уни и другим местима широм тадашње Републике Српске Крајине. Новинска страна је сувише мала да бисмо навели све злочине „Олује“, али присетићемо се неких у книнским селима. Крвожедни Хрвати као звери пењали су се по брдима и камењару раштрканих села тражећи уплашене српске цивиле, старце по кућама и немилосрно их мучили и убијали. У Мокром Пољу у магацину зверски су убили 15 цивила и након десет дана док су им се тела по врућини распадала, покупили су их и сахранили на книнском православном гробљу под ознаком НН лице. Опустело је и село Грубор у којем је живело 70 људи пре „Олује“. Сви који нису побегли убијени су у „Олуји“. Двадесет дана после „Олује“ хрватски војници убили су шест старих људи. Тадашњи заповедник Книна Иван Чермак те старце је назвао терористима и заосталим четничким бандама. У Вариводама убијају и спаљују деветеро људи, а у Гоши
ћу седморо. Другог дана „Олује“ у Уздољу, засеоку Книнског Косова регуларна хрватска војска стреља деветоро Срба. Једна од њих Босиљка Шаре, рањена бежи у шуму и спашава се. Данас живи у Книнском Косову и за „Јединство“ каже да ће њена суза и клетва стићи сваког Србина који прославља убиство и прогон свога народа. Сваке године оно мало Срба у Книну за време прославе „Олује“ беже у околна села и страхују за живот. Иначе, преостали Срби у градовима асимилацијом постају Хрвати и одричу се свога рода како не би били дискриминисани и сталне мете Хрвата. За злочине над Србима у „Олуји“ нико није одговарао. Данас, две и по деценије од страшног злочина над Србима и прогона више од 250 000 Срба, не гледају сви Срби једнако на злочин у „Олуји“. Неки спремају свечана одела да прославе у Книну, централном месту хрватске победе а српског страдања, „бриљантну акцију хрватске војске“ у највећем етничком чишћењу после Другог светског рата, а други тугују за својим завичајем, за пустим селима, убијеним и несталим. Тај неко даје себи за право да у име стотине хиљада протераних Срба са својих огњишта, убијених и несталих мења истину и историјске чињенице, аболирајући злочине над сопственим народом и прослављајући злочиначку акцију „Олуја“. Одласком на прославу „Олује“, Србин удара последњи ексер у мртвачки сандук српског народа у Хрватској. Нема изговора, има само питања: Да ли би икада и под било којим условима и уценама тако нешто учинили представници хрватског, албанског или бошњачког народа? Р. Комазец