Опстају у тешким условима

 Свесни су да проблеми које имају неће нестати преко ноћи, као и процес исељавања који је резулатат њиховог нерешавања. Зато на крају нашег разговора упозоравају да ако се нешто хитно не предузме, прети опасност да ова села остану пуста

 

 

Батусе и Лепина села су у централном делу Косова и Метохије, у плодној равници Широког поља. Иако су на свега два километара удаљености, Лепина припада Општини Липљан, Батусе Оштини Косово Поље. То је, вероватно, једина разлика међу њима јер све остало је потпуно исто, барем када су Срби у питању. Живот мештана поменутих села не разликује се ни по чему од осталих српских села у овом делу Косова и Метохије, па су приче људи готово идентичне. Заједно броје више од 150 српских кућа, с тим да је Лепина већа. Поменута села су типична староседелачка, косовска, са лепо уређеним домаћинствима а окружује их плодна обрадива земља. Отуда у њима више породица са једним презименом, јер су се генарацијама браћа делила али, што треба посебно нагласити, остајала у селу.

СВЕ ВИШЕ ЉУДИ НАПУШТА СЕЛО

Батусе је пре више од три деценије било познато широј јавности због колективног исељења, јер нису могли да поднесу тешку ситуацију и вишедеценијски притисак Албанаца који је тада деловао под окриљем Устава из 1974. године. Црквена звона су тада најавила полазак целог села пут централне Србије, док су тадашњи покрајински политичари предвођени Аземом Власијем покушавали да их зауставе. Тада су привукли пажњу целе бивше Југославије и подигли глас обесправљеног народа који више није могао да трпи зулуме. Сада се сећају тих дана, чак и сукоба са полицијом, и причају како су веровали да су побуном скренули пажњу јавности на муке са којима су Срби живели на овим просторима и да ће се много тога решити. Сада се, попут многих других села на КиМ, не усуђују да било шта слично покушају јер не верују да постоји искрена воља – пре свих оних који су 1999. године дошли са изговором да ће успоставити демократију и мултиетничко друштво – да се уради било шта што би водило нормалном и мирном животу. Револтирани су чињеницом да последњих година из села одлазе млади, да су почела да се продају имања и да се многи воде таквом мишљу, и док разговарате са њима у гласу им осећате сету, јер осећате да воле своје село. Кажу нам да им је тешко, али и да им је једино место окупљања и даље Црква Свете Недеље у центру села. – Нема ништа ново у Батусу, народа је доста отишло. У селу има доста празних кућа, ево око наше продавнице у три домаћинства нико не живи. Окупљамо се у цркви и лепо нам је када су празници. Издвојићу Ускрс, јер је било доста народа у цркви. Служена је и поноћна литургија тако да смо тај празник баш лепо дочекали. Знате, преко дана је свако у својим обавезама и не виђамо се, али када се окупимо у цркви сви осетимо неку радост, јер видимо да нас још има – кроз осмех нам прича Слађана Лазић из Батуса, чија породица има једину продавницу у селу. Обрадива површина земље се у Батусу смањила јер је један део продат, али и даље људи обрађују имања и то је, како нам рекоше, нешто што се није променило свих ових година. У пољу се ради и скупља летина, без обзира на све. У Батусу постоји амбуланта, обданиште и школа, истурено одељење ОШ „Вук Караџић” из Лепине. Недавно се запалила котларница и захватила део крова школе, али пожар је брзо саниран. Деца су премештена у матичну школу у Лепини, како настава не би трпела. Средствима Канцеларија за КиМ сва штета је санирана и деца су брзо враћена у своју школу. Није дозвољено да нагла промена, евентуално, поремети њихов уобичајени ритам. У Батусу смо срели и Наташу Трајковић која је са сином Максимом дошла у продавницу. Она и њен супруг Бојан, по занимању електроинжењер, су расељена лица из Словиња и 26 година живе у овом селу. Трајковићи су седмочлана породица. – Из Словиња су сви Срби протерани још 1999. године, али ми нисмо хтели да напустимо Косово и Метохију већ да може и боље, и доста је тешко подизати децу у оваквим условима, али делимо судбину многих људи овде – казала нам је Наташа.

СВЕ ЈЕ ТЕЖЕ И СРБИМА У ЛЕПИНИ

Заклоњени другим српским селима са најмање продатих кућа и обрадиве земље и Срби у селу Лепина одолевају искушењима већ 26 година. Кажу нам да се још увек држе, али и да је све теже. Лепина у централном делу КиМ припада групи српских села, како би овдашњи староседеоци рекли, са оне стране пруге. Наиме, липљанска пруга је до 1999. године делила српска села у поменутом делу Косова и Метохије. Тако су са једне стране била села Добротин, Доња и Горња Гуштерица, Ливађе, Словиње, док су са друге стране Ново Насеље, Суви До, Старо Грацко, Рабовце, Скуланево, Лепина, Радево и Батусе. Сва села, осим Словиња, опстала су после повлачења српске војске и полиције. Већина поменутих села сада припада Општини Грачаница, односно њихови становници имају две општине – по косовском и српском систему. Мештани нам рекоше да је у селу и раније живела једна албанска породица и да нису били у контакту са њима, али никада проблема није било. Сада их је нешто више, али и даље проблема нема. Када разговарате са Србима у суседним селима Скуланеву или Радеву, рећи ће вам да је Лепина у ових 26 година постала њихов центар, јер су многе липљанске институције биле премештене у зграду ОШ „Вук Караџић”. Да кажемо и да је након 1999. године у селу завршена градња цркве посвећене Светом Пантелејмону. Срби из Лепине верују да је то урађено 1999. године да би народ опстао. Њихова школа је у то време била нова и имало је довољно места. Верују да их је то и спасило. Отворени су тада: одељење поште, Матична служба општине Липљан, одељење Предшкослске установе „Сунце”. Премештена је Пољопривредна школа, а отворена су и одељења Гимназије и Медицинске школе. Сада, на жалост, раде само обданиште, школа и амбуланта јер осталима није дозвољен рад. У селу има око 100 кућа, и у многима живи по неколико генерација. Као и у другим местима старији помажу млађе, боре се да не оду са КиМ али, на жалост, све чешће млади одлазе у потрази са послом и сваке године тај број расте. Срби из Лепине нису имали проблема са Албанцима свих ових година. Луг и Добрање су најближа албанска села, и односи са њима су коректни. Сеоски атар је некада имао преко 500 хектара и све је обрадива земља, сада је нешто мањи. На наше питање шта на њој најбоље успева у Лепини кажу да успева све. Од воћа, поврћа, пшенице, кукуруза, само ако хоћеш да радиш. Има примера у селу да се подижу воћњаци шљиве, дуње, и то на по неколико хектара. Као и у осталим селима у централном делу Косова и Метохије, у Лепини и Батусу највећи проблем је назапосленост. Још увек је потребан и опрез када је слобода кретања у питању, јер безбедност није на потребном нивоу. Посебно су их узнемирила последња хапшења Срба у Липљану и улила додатни страх. Упркос свему, опстају свесни да проблеми које имају неће нестати преко ноћи, као и процес исељавања који је резулатат њиховог нерешавања. Зато на крају нашег разговора упозоравају да ако се нешто хитно не предузме, прети опасност да ова села остану пуста. М.Чанковић