Осипање српског становништва – процес који траје

Преосталих око три стотине Срба у Орховцу живе у горњем делу града, где Албанци купују српске куће и одакле се српско становништво из дана у дан смањује. Црква Успеније Пресвете Богородице и неколико продавница главна места где се ораховачки Срби окупљају и друже. Вишечлане српске породице уливају наду у опстанак

 

 

По прохладном новембарском дану, крећући се узаним асфалтним путем улазимо у северни део Ораховца, који још само уз северни део Косовске Митровице и Косовску Каменицу, слови за град на Косову и Метохији у коме је број српског становништва већи од једне стотине. Док размишљамо одакле најпре кренути и где најпре потражити саговорнике у овом месту, на југоистоку Косова и Метохије, прилично удаљеном и изолованом од већих српских средина, поглед нам пада на малену продавницу прилично неугледне спољашности, крај самог пута, на чијем је зиду залепљена умрлица, уоквирена црном бојом са крстом изнад имена и презимена покојника, што нам је јасни показатељ да је овај објекат у власништву Срба. Док ступамо унутра, дочекују нас радознали погледи неколико мушких особа, чија видна знатижеља ко смо и шта смо, сплашњава с нашим представљањем и објашњењем да смо дошли да правимо новинарску причу о томе како преостали Срби у Ораховцу данас живе. – Али пазите, овде има и Албанаца међу нама. Ево овај што седи поред мене је Албанац, наш комшија. Нисмо сви Срби овде. Пазите шта питате – упозорава нас, али на помало шаљив начин и безазлено, човек средњих година. – Шта има везе што сам Албанац и ја сам човек, исто к‘о и сви – додаје такође средовечни Албанац, који седи у друштву неколко Срба у маленој продавници, на чијим је зидовима окачено неколико слика некадашњег председника СФРЈ и врховног команданта Југословенске народне армије, Јосипа Броза Тита. На некима је сам, а на једној у друштву супруге Јованке. На нашу опаску, да је вероватно власник продавнице југоносталгичар, један од старијих, пристутних у продавници одговара. – Да газда, покој му души, умро је не тако давно, волео је Тита и ето к‘о што видите те слике су још овде, не склањамо их. Не сметају нам. Е сад колико је био југоносталгичар, то не знамо. Иначе, ово је овде наш локални „парламент”. Ми тако зовемо ово место. Седимо, причамо, почастимо се неким пићем – рече нам исти онај Србин, који није желео да нам се представи.

ПРОДАВНИЦА КАО ПАРЛАМЕНТ

На питање како Срби живе у Ораховцу, наши саговорници у маленој продавници, становници горњег дела града, где је иначе сконцентрисано преостало српско становништво у овом месту, рекоше нам да им се број свакодневно осипа. Људи се исељавају, а нарочито млади, којима су шансе за запослење овде мале, готово никакве. То је, кажу, у новије време највећи проблем, док је ранијих година био изражен и безбедносни проблем, јер су Срби у овом граду били много пута мета напада екстремиста. Међу онима који ће, због посла пре свега, напустити свој град је и Душан Стојановић. Срели смо га такође у продавници. Живи у домаћинству са оцем пензионером и како каже преживљавају од очеве пензије. Мајка му је недавно прмеинула. – Завршио сам школу и немам посао. Шта да радим овде, од чега да живим? Да чекам нечију милостињу, не желим. Планирам да одем одавде, јер нас је иначе из дана у дан све мање. Не видим своју будућност овде, нажалост. Отићи ћу, јер верујем да ћу се снаћи боље било где негде него овде, док сам још млад – каже Душан. – И нама, што ви кажете, не цветају руже. И ми имамо проблема. И код нас има многих без посла и наши млади одлазе. Немој да мислите да само Срби немају посао – убацује се у разговор Албанац из продавнице, који говори добро српски језик. – Јесте комшија, али Албанци, ипак, имају овде веће могућности од Срба да се запосле – додаје средовечни Србин. – Биће боље, биће боље, ајде немојте само да се жалите да не ваља, кажите и нешто лепо, да се похвалимо нечим, а не само да кукамо – убацује се шаљивим тоном момак, продавац који седи за импровизованим пултом, надомак кога су наслагане палете безалкохолних напитака и гајбе пећког и скопског пива. Продавац нам рече да су имали раније и зајечарско пиво, али да га у новије време нема, због отежане набавке. Док напуштамо „парламент”, како нам Срби које смо у продавници срели рекоше да зову овај објекат, објаснише нам да је зграда преко пута „Српска општина”, то јест зграда такозваног Привременог органа општине. Недалеко одатле је и Дом здравља који функционише под окриљем здравственог система Републике Србије. Лекари овде у оквиру неколико служби раде свакодневно, али за све сложеније здравствене услуге Срби из Ораховца одлазе најчешће у око сто километара удаљену Косовску Митровицу или у око 64 километра удаљену Грачаницу, то јест у тамошње здравствене установе у оквиру српског система, а по потреби и даље. Тек понекад, понеко оде у здравствене установе у делу града Ораховца настањеном само Албанцима. Иначе, три пута седмично функционише аутобуска линија Ораховац-Косовска Митровица, коју за превоз користе ораховачки Срби.

ОКО КУЋА БОДЉИКАВА ЖИЦА

Узаним улицама, у гроњем делу града, у којима се два возила ретко где могу мимоићи, идемо ка цркви Успеније Пресвете Богородице. У видно поље нам улазе оградни зидови око многих кућа, на којима стоји бодљикава жица, онаква каква се користи у војним камповима, увијена у колутове и испреплетана, висине до око пола метра. – Остале су те жице од после рата. Било је овде свега и свачега. Имали смо нападе. Није баш наш опстанак овде био лак, али ето хвала Богу још нас има – рече нам један старији Србин кога смо срели недалеко од цркве. У кући, вели, живи са женом. Прима пензију, како каже, од Србије и од Косова и има довољно за њих двоје. – Имамо пара да живимо, али боли нас то што људи одлазе, што се смањујемо из дана у дан. Ако се овако настави, остаће Ораховац без Срба – рече нам исти. Рече нам и то да је не тако давно и његов брат продао кућу једном Албанцу у горњем делу града. Надомак те куће је такође једна кућа на продају.Умро власник. – Он је био добар мајстор. Радио је неке ручне машине и упокојио се ту скоро, Бог да га прости. Син му у Крушевцу живи са породицом, снашли се тамо добро и неће да се враћају овде. Продаће кућу –  рече исти овај Србин кога смо срели близу цркве који је на наше питање, колико се продају куће у горњем делу Ораховца казао: – Мој брат је продао кућу и окућницу за 15.000 евра, што би се другим речима рекло џабе, али није могао више да добије, нису хтели више да му дају. Не дају више од те цене. Ту се негде крећу од 15.000 па ретко где и до 20.000 евра.

МОЛИТВЕ ПРЕД ИКОНОМ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

У порти цркве Успенија Пресвете Богородице дочекао нас је парох Ораховачки, Милан Станојевић, ко ји у парохиијском дому живи са супругом и децом. Он нас је увео у прелепу ораховачку цркву, која тек треба да се иконопише, испричавши нам укратко о историји овог храма. – Долазе верници, хвала Богу када је храмовна слава и даће Бог да нас буде још више – каже отац Милан. Како нам рече у ораховачкој цркви која је подигнута у 18. веку на темељима старе, дешавала су се бројна исцељења и чуда пред иконом пресвете Богородице која се налази на иконостасу. – Многе жене које нису могле да имају децу, молећие се прод овом иконом, оствариле су своју жељу, а и друга чуда су се овде дешавала и Бог и Пресвета Богородица су услишили молитве многих који су се у овом храму помолили с љубављу и искрено. Услишене су им молитве, не само да имају потомство људи, већ и да ступе у брак и многе друге искрене и добронамерне жеље – рече нам отац Милан. О томе колико је верни народ у прошлости поштовао поменуту икону, а и данас је тако, говори и чињеница да је она сва окићена принетим даровима оних чије су молитве услишене и жеље остварене. Ту су бројне ручно рађене огрлице, прстење и друго, који су светињи даривани од срца у знак захвалности. На узвишењу изнад цркве у оквиру црквеног дворишта, постоји и гробље. Међутим, на њему нема сахрана, због недостатка гробних места. Иначе, православно гробље које се налази у другом делу града је више пута било на мети вандала, скрнављени су и рушени надгробни споменици. Напуштајући црквену порту кренули смо ка маленом тргу у северном делу Ораховца, баш у време када се завршила настава у овдашњим школама на српском језику. Већа група деце журила је својим домовима. Неко нам рече да у Ораховцу има и пар вишечланих породица са децом, што ипак улива неку наду да се у Ораховцу број Срба можда, ипак, неће свести на двоцифрен, иако је овде осипање српског становништва за сада процес који траје. Међу том дечицом је и девојчица анђеоског гласа Павлина Радовановић, која у кући живи са родитељима и млађим братом и три старије сестре. – Ми смо за сада решени да останемо да живимо у Ораховцу, јер волимо овај град и мислимо да, ипак, где год да одемо, Ораховац би нам недостајао и патили би за њим – рече нам Павлинина мајка Валентина. Додајмо да се на пар километара од Ораховца налази село Велика Хоча од  Призрена удаљена око 25 километара, село које  припада општини Ораховац и у коме данас живи око пет ститина Срба. У годинама пре рата, како смо чули од Срба у Орховцу, њихов однос са комшијама Албанцима није био у знаку тензија. Било је међу њима и искрених пријатељстава. Комшије две вере су чак користиле и сличан језик и специфичан за тај крај. Тензије су биле изражене посебно у првим годинама након рата. Данас су оне спласнуле. Постоје међусобни контакти са Албанцима, али још нема међусобног узајамног поверења, које је ипак колико-толико некада било присутно у овом граду, окруженом плодним виноградима. С.Ивковић