Остаје нам да негујемо мудрост и стрпљење

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ, академик, књиженик и преводилац, добитник награде „Григорије Божовић“

За садашњи положај наше јужне покрајине су у знатној мери криве и убице Григорија Божовића. Они су били убеђени да ће владати хиљаду година, и да ће немире у том делу земље моћи да сузбију ватреним говорима, полицијским интервенцијама, паролама о братству и јединству, каже Данојлић
Академик, књижевник и преводилац Милован Данојлић је ове године у Дому културе у Зубином Потоку примио награду „Григорије Божовић“ за трилогију „Писма без адресе“ у издању „Службеног гласника“. Награда се додељује за есејистичку прозу. Његове стваралачке преокупације могу се свести на две теме: нестанак српског села и однос према Западу. Разговарамо са њим о награди и питањима везаним за проблем Косова и Метохије.

  • Које је асоцијације изазвала у Вама књижевна нагарада „Григорије Божовић“ коју сте примили ове године у Зубином Потоку?

-Понети награду која носи име стрељаног писца посебна је част и морална обавеза. Од убиства Григорија Божовића (1881-1945) протекло је 74 године: године пишчеве смрти су надмашиле године његовог живота. Ја сам ако се не варам, трећи по реду добитник тога признања. Нама, живим писцима, остало је да примимо завештање сабрата чији је живот насилно прекинут у победничкој хистерији на крају Другог светског рата, и да тај аманет оживимо у новим околностима. Григорије Божовић иде у ред последњих епских песника нашег Југа. Он је бард Ибарског Колашина. Његовим погубљењем започет је обрачун модерног безбожништва са традицијом чојства и јунаштва, оличеном у његовом делу. Био је антикомуниста, ликвидиран је због деликта мишљења. У међувремену су његове убице отишле на ђубриште историје, а његов лик израња из таме заборава чист, какав је и за живота био. Добро је, макар и посредно, као прозвани брат по перу у таквој рехабилитацији учествовати. Косовско распеће је све окрутније.

  • Како видите ишод бесомучне борбе за опстанак српског народа на Косову и Метохији?

-За садашњи положај наше јужне покрајине су у знатној мери криве и убице Григорија Божовића. Они су били убеђени да ће владати хиљаду година, и да ће немире у том делу земље моћи да сузбију ватреним говорима, полицијским интервенцијама, паролама о братству и јединству, те поклањањем делова државе произвољно утврђеном простору такозване аутономије. Комунисти су упропастили све чега су се дотакли, а ионако лоше стање на Косову и Метохији катастрофално су погоршали. И сад нам се њихова лаж, уз помоћ њихових ментора са Запада, свима обија о главу. Не видим како се то може разумно решити, али знам да је живот паметнији од многих људских глупости, па се и овде, кађтад, мора наћи неки излаз. Свакако постоје разумни људи и на једној и на другој страни, само што им не дају да дођу до речи. А на лудилу, мржњи и лажима не може се изградити ништа трајно и ваљано, ни за Шиптаре, ни за нас. Остаје нам да негујемо мудрост, стрпљење, и да прибирамо снагу.

  • Када бисте свели свој обиман рад (преко 70 дела) на неколико тема, који би то садржаји били?

– Писао сам о ономе што сам најбоље познавао, што ме је привлачило или кињило, дакле о природи, о свом детињству, о умирању села, о друштвеним приликама… Увек сам некако био по страни, на своју руку, а и дословно сам проживео у туђини четрдесет календарских година, па сам и данас настањен у Француској, у Србију долазим преко лета. Почео сам као лирски песник, затим сам се огледао у песмама за децу, у лирској прози, у есејистици, писао сам хронике и осврте на текућа збивања, што и данас понекад чиним. „Година пролази кроз авлију“ нашла је леп ођек код читалаца који су и сами пореклом са села. „Драги мој Петровићу“ је епистоларни роман преведен на четири страна језика. „Мука с речима“ је лепо примљена у нашој јавности, као и „Змијин свлак“… Тешко ми је судити и говорити о мојим књигама, то није мој посао. Нисам високотиражни писац, немам много читалаца, а оно мало што сам стекао, врло су одани и квалитетни, рекао бих…

  • Да ли стижете да пратите књижевност коју су стварали и стварају косовско-метохијски Срби после рата 1999. и шта мислите о овој литератури?

-Погледам понешто, што ми доспе до руке. Има искрених лирских песника, а пошто је поезија златна потка књижевности уопште, рекао бих да су темељи добро постављени.

  • Какав је ваш став о Европској Унији?

-То је савез моћних произвођача, трговаца и банкара, њихова политичка инфраструктура, без ослањања на културну баштину и хришћанску традицију нашег континента. Бриселска бирократија види грађане европских земаља као сиву потрошачку масу којој ваља наметати прописе и ограничења у духу складног функционисања економских заједница. У таквом друштву, у друштву богатих и самозадовољних, и немамо шта да тражимо, нити је Европској Комисији уистину стало да нас прими као равноправног члана. Она користи наивне тежње дела нашег света да би, празним обећањима и уценама, извукла за себе неку политичку корист. У начину, на који третира косовски проблем (који је делимично сама изазвала) то је очигледно. Ту је и страх да је Русија не потисне са Балкана, ту је и подчињеност интересима Америке. Разуме се, са европским земљама морамо одржавати што боље економске и политичке односе, али неговање таквих веза не мора ићи преко Брисела.

  • Која је улога писца у разрешавању косовско-метохијског чвора?

-Да трага за истином, да је открива и представља на убедљив начин. Истина ослобађа. Ње врло мало има у политичком дискурсу, она је увек друкчија од онога што се чује преко електронских медија, или што пише у новинама. За суочавање са пуном истином тражи се велики таленат, и још већа храброст. Код кога је данас можете наћи? У ратовању, спорењу и надметању, истина никоме није потребна, напротив она је сметња борбеној искључивости и слепој једностраности. Прави живот је увек нешто друго од онога што се рецитује са јавних трибина. У „чвору“ који помињете има исувише мржње и зла, просташтва и дивљаштва, и расветљавање тих наслага је херкуловски посао.

  • Како се поезијом и прозом бране српске светиње на Косову и Метохији?

-Љубављу, и сверазумевањем, по узору на Марка Миљанова, или Григорија Божовића. Наше светиње су у нашим душама, а говор душе је непогрешив, њена стратегија је искреност, под условом да се очува неопходно растојање према политици.

  • Свет не познаје егзодус са моштима, изузев код Јевреја и Срба. Који је ваш коментар?

-Пролазимо кроз велику несрећу. Данашња искушења би требало да нас учине мудријим, јачим и бољим, у сваком погледу. Морали бисмо размислити како нас је стигла ова казна, који је део наше кривице за све то што нас је снашло. Душевна основа нашег народа је веома племенита, али у мишљењу имамо превише незрелости и наивности. У данашњем свету, иначе, има много страдања. Мигрантска криза нас на то свакодневно подсећа. И ово што нам се дешава, део је људске судбине, од памтивека. Треба издржати, крај не мора бити онакав какав нам се данас привиђа.

  • У Вашој биографији стоји да живите у Француској и у родним Ивановцима. Зашто је завичај важан у животу човека, у животу песника?

-Све што знам о свету, о људима, њиховим односима, о друштву и породици, о природи, њеним житељима и њеним ћудима, о животу и смрти, научио сам, као дете, у родном селу. Остало је било само допуњавање, потврђивање усвојених модела, са малим изменама, у другим околностима. Родио сам се у изузетно лепом делу Шумадије, међу ниским бреговима, обликованим по људском укусу и људској мери. На известан начин, и сам део тог пејсажа, вучем га са собом кроз земље и кроз године, и враћајући му се , долазим на виђење са собом. Није у питању љубав, реч је о судбини. Завичај је незаменљив; од њега се не можете отети, нити из њега побећи, као што се не можете овојити од себе. Пример крвне везаности за родни крај даје нам, управо, Григорије Божовић. Сваки кутак Ибарског Колашина, свако осоје и присоје, село и заселак, нашли су у његовој прози, трајно небеско станиште.

  • Завичај је, дакле, у дубокој вези са идентитетом?

-Он нас је у доброј мери, породио и уобличио, и описујући га, враћамо му оно што смо од њега на рођењу примили. Он је уграђен у корен нашег промишљања и доживљавања, он даје боју нашем говору, и онда кад га не помињемо, кад говоримо о сасвим другим стварима. Тако и читави народи, и њихове државе, осећају неке делове свог животног простора као своје родно место. За нас је то Косово, било је и остаће, без обзира на тренутне историјске и временске непогоде…  Славица Ђукић

Подели на: