ОТЕЛИ СУ НАМ И УБИЛИ ДЕЦУ ТЕРОРИСТИ „ОВК”
Сузе пресахнуле, тело изнемогло и погрбљено, руке дрхте, лице изборано, туга преголема. Преврће бака Петра Костић по хиљадити пут пожутеле папире замотане у више кеса. Показује и прича како јој отеше децу и где их је све тражила. Дубоко у деветој деценији носи неизлечиве ране. Сваки дан је претешка рана.
Навршава се 25 година од терористичког напада на села Ретимље, Оптерушу и Зочиште у ораховачкој општини, када су киднаповани из својих кућа и поубијени српски цивили. Понекад ноћу чујем лавеж паса и чини ми се да ће Лазар и Тодор да ме зовну са капије: „Мајко да ли си још будна”. Обузме ме жеља за децом. Ноћ је најтежа. Сетим се њих још као дечака како су расли, планирали, а ја сам планирала са пуно унука и праунука дочекати ову моју старост и оставити кости у метохијској земљи, тамо где сам први ваздух удахнула. Радило се, много се радило. И Лазар и Тодор су били вредни и поштени људи. Почели смо градити и нову кућу, али прогутала их је црна ноћ. Шиптари их отеше и завише у црно моју породицу. Нема мог Тодора и Лазара, а ја ослушкујем сваки корак да није можда њихов. Ништа боље није ни преко дана. На сваку шкрипу капије проструји кроз моје тело чудан осећај и чујем моју децу – „мајко жито је увелико зрело, ваљало би жњети, порасла је трећа трава на ливади иза куће одасмо да покосимо” – прича Петра вежући мараму око врата коју не скида ни зими ни лети. Не мири се ова старица да деце више нема иако су земни остаци њених синова пронађени у пећини Волујак 2006. године. Јулска врућина и спарина дана у Раљи, педесетак километара од Београда, додатно отежава прогнанички живот Петри. Нема ветра са Проклетија да разагна топлоту дана, зањише стабла поред куће и однесе летњу жегу. Бака Петри глас подрхтава, скрхана је од старости и бола. Већ 25 година нема ни Лазара ни Тодора. На ливадама Костића у Ретимљу пасу албанска стада, на плодним метохијским њивама Костића ових дана се таласа албанско жито. Постоје само зидине спаљене куће обрасле у коров и растиње. У то се уверио аутор овог текста јула 2020. године када је са песником Ћиновићем обишао Ретимље и једва спасли живе главе. Аутомобил испред спаљене куће Костића опколили су Албанци и само виспреношћу возача Албанца успели смо побећи из Ретимља. Али, успели смо и направити фотографије спаљене куће Петре Костић. Уз захвалност „Јединству” што не заборавља њене синове, Петра каже да не може опростити власти у Србији 2001. године када амнестираше све терористе „ОВК” из српских затвора.
– Моји синови су, сигурна сам, били живи и можда спремани за размену до 2001. године, а онда је Србија амнестирала Шиптаре, а тада је било готово – наглашава Петра. Присећа се бака Петра оне црне јулске ноћи 1998. године када су терористи опколили куће Костића и њих заробили. Међународни црвени крст ослободио је жене а мушким чељадима се изгубио сваки траг све до 2006. након идентификације посмртних остатака у из печине Волујак код Клине: – Била је топла јулска ноћ. Знали смо да има терориста „ОВК” по селу и шумама, али тада је била наша војска и полиција на Косову па је некако одлазио страх. Осим тога, били смо у добрим и коректним односима са Албанцима и нисмо се надали да се овако нешто могло десити. То је било 1998. године у лето и није био рат. Наоружане банде напале су усред ноћи на нас Костиће. Одјекивала је пуцњава са свих страна куће и чуо се прасак стакла. Тада смо само размишљали како да се спасемо. Шиптара је било много и уследило је заробљавање и одвођење нас сељана – шапуће Петра једва чујним гласом. Недељу дана пред напад и киднаповања Костића нестао је Југослав Костић, а пре заробљавања породице Костић на кућном прагу убијен је земљорадник Анђелко Костић. По речима Петре Костић терористи „ОВК” су наредили да га одмах сахране а његов син Живко направио је импровизовани сандук од две даске и ћебета. Сахрањен је без попа и опела.
– Одлазила сам у Приштину код Вокера, молила, тражила на све стране, али узалуд. Моје деце нема, мени је лоза укинута. Мени су киднаповали децу у јулу 1998. године а тих дана у Приштини се живело нормално, Косово било пуно наше војске и полиције. Никада ми неће бити јасно зашто су то дозволили и зар није држава могла да похапси и уништи терористе. Ја сам копала, чистила, радила, нисам школована, али тај шиптарски зулум над Србима је неописив. Они се неће смирити док све Србе не протерају. Како укључим телевизију и гледам онај јадни преостали наш народ на Косову пролази ми језа телом и страх да не доживе моју судбину. Недао Бог ниједној мајци да остане без деце које год вере била – наводи бака Петра разборито упркос годинама и трагедији која ју је задесила. Посетисмо и село Међуложје код Младеновца, дом Драгице Божанић којој су те ноћи киднаповани син Немања и супруг Младен. Анализом ДНК утврђено је 2006. године да су у пећини Волујак пронађени земни остаци њеног шеснаестогодишњег голобрадог детета. Колико год пута причали са Драгицом о сину, поглед јој одлута негде у даљину као да чека да ће да се појави.
– Звали су ме 2006. године да преузмем кости мужа и детета. Много сам се покајала што сам то учинила, јер нека ми Бог опрости, не могу да верујем да су то остаци мог Немање. Мајчино срце то не осећа. Прво ми је речено да су пронашли све из Ретимља и Оптеруше осим једног Костића и мог детета. Када сам кренула последњи пут рекла сам ако буде и мали прст мог детета прихватићу и сахранићу га. У сандуку је била само једна кост, наводно од мог Немање. Легнем и будим се са његовим ликом, али од тада не могу да га сањам. Сећа се Драгица последњег сусрета са Немањом. – Молила сам Шиптаре да убију мене и супруга али да ми оставе у животу дете. Извели су га да га видим. Гледала сам га и плакала, а када нас раздвојише наоружани Шиптари, он се упути пар корака и рече: „Не дирајте ми мајку”. Те његове речи ми одзвањају у глави и осећам да је ту негде да пази на мене као анђео чувар. Од када сам сахранила ту кост, не могу, не могу, више га не сањам – понавља Драгица и додаје: – Молила сам га да оде из Оптеруше, терористе смо сваког дана гледали, али није хтео остао је са нама – уздахну дубоко Драгица а сузе јој клизе низ лице. Драгица Божанић понавља да је њеног супруга и сина у смрт одвела вера у „бесу” комшије Албанца Хаџија Мазрекуа, одборника села.
– Мој Младен је био учитељ у селу а комшија Мазреку му је дао „бесу” да ће нас заштитити ако крене по злу. Живели смо добро са њима, делили храну и веровали смо им. Веровали смо у шиптарску „бесу”. Било је прекасно када смо се уверили да смо преварени – каже Драгица и додаје: – Провели смо страшну ноћ тог 17. на 18. јул уз пуцњаву. Када се разданило, предали смо се јер друге опције није било. Од гранате бачене испред куће мој син Немања је имао огреботину и крварило му је чело а и супруг Младен је био повређен. Одвезли су нас према албанским селима Самодраже, Студенчане и Пећане и ту су раздвојили мушкарце и жене. Целу ноћ сам слушала јауке и крике мушкараца док су их тукли и мучили. Ујутро сам видела мог Младена у модрицама од батина. Потом су нас одвели у албанско село Семетиште и ту су нас сместили у школу на душеке. Сви они су имали јасне ознаке „ОВК”. Ту је дошао Међународни црвени крст и покупио жене и децу које никада више нису виделе своје синове, браћу и мужеве. Од када су ми отели дете, ја само живим, а овакав живот не бих пожелела ни једној мајци на свету – прошапта на крају Драгица. Прогнане мајке лелечу за отетом децом већ 25 година, али лелек и сузе српских мајки нико не чује и не види јер нико није одговарао за страшне злочине над српским народом у Метохији а оне који су чинили најстрашније злочине, терористе „ОВК” Запад трансформише у војску.
Р. Комазец
