ОТЕТИ ГРАД
ДВАДЕСЕТ ДВЕ ГОДИНЕ ОД ПРОГОНА СРБА ИЗ ПРИШТИНЕ
Док стојим и немо гледам оскрнављен графитом Храм Светог Спаса у Приштини, окружен непокошеном травом, набацаним зградама факултета и полицијом, сећања навиру на људе и догађаје из моје младости.
Састављам од сличица мозаик живота, присећам се људи, звукова, мириса, лепих, али и болних сећања када сам са једним кофером заувек протерана из Приштине. Симболика у датуму 11. јун 1999. године, дану када смо усхићено сачекали руске војнике, али и када је кренуо мимоход дугачке тужне колоне, која се пробијала из Метохије кроз Приштину према Мердару. Свако враћање Приштини пробуди у мени сећања, која држим закопана у дубини свог бића јер, ако их пустим узеће ми сву снагу, постаћу крхка и рањива. Колико год да смо јаки, сећања обликују наше животе. Моје тужне мисли разбило је сунце и његов одсјај по усамљеној светињи, а мени се вратише лепе успомене из отетог града. Неће ме Приштина гледати несрећну. Овде сам провела најлепше године своје младости, била срећна и насмејана. Носим са собом све своје године и боре на лицу. Постала сам мудрија и победих страх да ме нико неће са широким осмехом поздравити на улицама Приштине као некада.
МИРИС ЛИПЕ, ХЛЕБА И ПРЖЕНЕ КАФЕ
Неодољиви шарм Приштине био је посебан јунских дана док су мирисале липе, хлеб и пржена кафа. Није имала реку. Зими је дувао хладни ветар и наносио прашину из Обилића, а уколико нема снега, кише не би престајале да падају. Зато је блата у Приштини увек било у изобиљу. У центру и Улпијани живео је културни свет урбаног духа, претежно Срби, али и Албанци и Турци, а из новоизграђених зграда у Дарданији, насељених искључиво придошлим албанским становништвом, знала је да полети кеса препуна смећа са петог спрата. Улази су били јако прљави, а лифтови у приштинским зградама никада нису радили. У јесен би се помешао са јутарњом маглом јак мирис печених паприка, док би жене излазиле испред зграде у папучама, дугим сукњама и виклерима у коси. То је био неки други свет, а живели смо једни поред других. Али, Приштина и њени становници имали су нешто посебно – искреност, љубазност и нешто што не могу да опишу речи, али остаје дубоко урезано, не само код Приштеваца, него и оних који су дошли и заљубили се у овај град. Једном страном приштинског корзоа шетали су Срби а другом Албанци. Увек ми се чинило да је она страна српска лепша и сунчанија. Вероватно због тога шта су њоме шетали заљубљени парови, мирисали парфеми и печени кестен, а на албанској страни шетали би искључиво мушкарци. Уколико сте били у куповини, а понестало вам је новца, непознати трговци, без обзира којој нацији припадали, дали би вам на вересију уз осмех и речи: „Комшо, да си жив и здрав, донећеш”.
Приштину су одликовали фестивали, свечаности, богат позоришни и књижевни живот, боемско и култно место „Три шешира”, кафане „Рај”, „Ризница”, „Ловћен”, мале занатске радње и грактање чавки. Док су многи становници одређеног града осећали посебност сматрајући да имају специфичност учтивог понашања од оних који су се доселили, Приштевци су раширених руку дочекивали дошљаке. Био је то град пун занимљивих људи, који би вас обасули причама и терали на смех до суза, интелектуалне елите професора, уметника на нивоу највећих градова СФРЈ. Имала је „Јединство”- најзначајнију српску институцију и Радио Приштину са добром информативом, а још бољом музиком. Вољно или невољно живели су заједно у Приштини вековима Срби, Албанци и Турци. Имала је Приштина душу и око сто тридесет хиљада становника. Универзитетски град, препун младости и живота. Четрдесет хиљада Срба живело је у Приштини и нису имали намеру да напусте свој град. Волели су га са свим манама и свим срцем. Око цркве Светог Николе, која и данас недељом и празником са звоника позива на литургију, живели су Срби, а Храм Светог Спаса био је у изградњи.
АГРЕСИЈА И ПРОГОН
Марта 1999. године кренуло је завијање сирена, злокобни звук авиона разбијао је тишину, прскала прозорска стакла, бомбе разарале зграде, а мирис барута се ширио градом. Онда је све утихнуло и увече кренула канонада пуцњаве која је трајала неколико минута. Полиција и војска су славили крај Нато агресије. Крај су славили и Албанци.
Колоне војних камиона убрзано су напуштале Косово, а за њима колоне Срба из Метохије, тражећи спас што даље од свог дома. Осећај немоћи био је најтежи и најболнији у исто време. Ухватиш се у коштац са искушењем кренути или остати.
Британски војници Кфора дошли су први, потом Американци и Немци из Албаније и Македоније, а за њима и “ОВК”. Поделили су зоне одговорности и загосподарили Косовом.
Наступила је опсада Приштине од стране банди „ОВК” и отворени лов на Србе. Било је то време када се подразумевало нормалним убити Србина на улици. Детонације од бомби које су падале по Приштини биле су мање застрашујуће од лупања на врата преосталим Србима у граду. Шириле су се вести да Албанци упадају у српске куће по рубним деловима града и киднапују Србе. Група најхрабријих новинара и радника „Јединства”, чврсто је одлучила да остане. Остао је: Света Влаховић, Мирко Чупић, Жика Вучић, Никола и Петар Сарић, Милијана Апт, Радомир Стојановић, Соња Ивковић, Војин Тодић, Боги Здравковић, Нада Вукотић, Никола Бешевић и други. Храбра и одабрана група искусних новинара „Јединства” обавештавала је Србију о дешавањима у Приштини, али и целом Косову и Метохији. Тада, као и претходних година, док су терористичке банде нападале регуларну српску војску и полицију, професионализам и храброст показали су „новинарски вукови” „Јединства”, који су остали у Дому штампе сатерани у две просторије све до новембра 1999. године када им Кфор наложио да напусте Приштину. Гледали су како Албанци пале књиге – издаваштво „Јединства”, фото документацију и осталу грађу. Сада је у отетом новинарском здању смештена влада самопроглашене републике Косова.
Уништавање свега што је српско, претње, уцене, напади, пљачкања, отимање станова и киднаповања била је свакодневица у Приштини. Када су кренула последња војна возила, кренух за њима у непрегледној колони преко Врањевца кроз анархију, каменице, псовку и смех људи који су били друге вере и говорили другим језиком. Несрећу и бол Срба у Приштини и свим косовско-метохијским градовима моћни свет је потиснуо и гурнуо под тепих заборава.
Мрак, мржња и терор завладао је градом. Немилосрдно се рушило све што подсећа на Србе. Споменици Његошу и Вуку Караџићу срушени су и уништени. Споменик Доситеју Обрадовићу, испред Ректората Приштинског универзитета, сачували су Канађани, постављен је испред Ректората у Косовској Митровици, а на његовом месту у Приштини стоји Хасан Приштина. Поломљени су и промењени називи улица. Нигде ништа не пише на српском језику нити се чује српска реч. Све је српско уништено, разорено и отето. Поред пута ничу меморијали „ОВК” које јачају једнострани наратив о догађајима на КиМ, селективну верзију историје и поделе међу подељеним народом.
Највећи број улица припада припадницима „ОВК”, међу којима су и они које је Србија оптужила за злочине над цивилима. Као осведочени борци за косовску независност улице у Приштини имају – Бил Клинтон, Весли Кларк, Мадлен Олбрајт, Тони Блер, Вилијам Вокер, Џорџ Буш. Приштина је окићена и спомеником Адема Јашарија, Захира Пајазитија, припадника„ОВК”, албанским националним херојом Скендербегом, Ибрахимом Руговом… Остала је само у Приштини непромењена улица Димитрија Туцовића. Албанци су порушили и уклонили све споменике, бисте, спомен плоче и друга обележја српских историјских личности.
ЉУБАВ ЋЕ ПОБЕДИТИ МРЖЊУ
Ни вихори ни олује не могу уништити град као људска рука. Пол Валери је говорио како неке грађевине приповедају, неке ћуте а неке певају. У Приштини нове грађевине плачу. Данас је Приштина укљештена међу зградама урбанистичког хаоса. “Архитекте” из Дренице, Србице и Глоговца уништили су град. Централним градским улицама без икаквог реда и склада у свакој згради се њишу лутке по излозима и хаљине, које вас, ако дуне ветар, запљусну по лицу. Некада се то могло видети само у старом делу Приштине, где је све светлуцало од венчаница и шљокица на свечаним хаљинама. У том шаренилу и кичу окупана је Приштина. Обрадовах се када видех код „четири стуба” нормалну продавницу обуће, која је ту била и пре изгона. Дирљиво је било видети и посластичарницу у некада Спортском центру „Боро и Рамиз”, који се данас зове по терористи Адему Јашарију. Приштина је окована бетоном и разним споменицима, шареним излозима без реда, гвозденим оградама, гужвом, саобраћајним колапсом и хаосом. Прича се да има преко 500 хиљада становника. Нема више оног града. Нигде мултикултуралног духа ни ћирилице. Улице су препуне кафића и башти поред којих се провлаче пролазници да би дошли са једног на други крај улице.
Ходајући даље Приштином, сећања траже оазе ненаметљивих кутака успомена, загонетних прича, незаборавних ликова и легенди. А сета се свуда увила и све око себе повија. Покушавате да сачувате од заборава вољени град, да га чувате као драгуљ закључан у срцу и да му се радо враћате.
Неко је запалио храм у којем сам се молила, отео клупу на којој сам седела, посекао стабла липе која су мирисала. Нема више бистрог неба, ни мириса хлеба и пржене кафе ни омиљених кафеа ни познатих особа. Српском страном корзоа шетају нека непозната лица.
Схватите да вам је део прошлости разорен и отет. Морате градити изнова своју прошлост, свој нови животни простор и ако вам остане снаге након свега, уградите је у будућност своју и нових генерација, које ће бити савесније, одговорније од оних који су изазвали крваве ратове и отели Приштину од људи који су је градили, волели и у њу уткали живот. Ваша љубав, искрене и добре жеље, неће увек остати у сенци нечије мржње. Можда временом омекшају срца прогонитеља ако схвате да су отели град који припада свим људима који га воле.
Рада Комазец
