Песме чувају дух отмености и господства

РАДМИЛА КНЕЖЕВИЋ „ПЕСМЕ ПРИЗРЕНСКЕ“

 

Песме су писане призренско-тимочким дијалектом. – Песимистички тонови у збирци нису безнадежна туга, кроз њих провејава нада да ће се Срби одазвати позиву Призрена да му се врате
Српска књижевница, драмска уметница и редитељ Радмила Кнежевић, рођена Призренка, објавила је и ове године представила десету по рењду књигу, нову збирку поезије под насловом „Песме призренске“. Песме су писане призренско-тимочким дијалектом, а у књизи се налазе фотографије из породичног албума песникиње и старог Призрена, које је сачувала после погрома 2004. године у којем јој је у Призрену горела и родна кућа. Књигу је објавио Институт за српску културу Приштина – Лепосавић. На овогодишњем Сајму књига уприличена је промоција ове књиге на штанду Канцеларије за Косово и Метохију. На промоцији су учествовали др Драган Танчић, мр Драгана Рајовић и музички састав Уметничког удружења Призренаца, Бистрица.
Призрен није „од овог света“
-Песникиња Радмила Кнежевић поетским филиграном преплиће сребрне нити призренске прошлости у уникатан накит метохијског стваралаштва.
Његово метафизичко ткање чини га непропадљивим и реалнијим од овоземаљског. Језичку ризницу наслеђену од своје бабе, Анице Стојковић, песникиња је сачувала као девојачку спрему која ће њу заштитити у зимама које су завејале српски национални идентитет на Косову и Метохији.
Кроз стихове проговарају сем баба Анице и сви песникињи преци. Осим призренског духа, песникиња у свом делу баштини и чувени призренски говор са специфичним локалним изразима који га чине посебним у односу на призренско-тимочки дијалекат. Ово су речи мр Драгане Рајовић о новим песмама Радмиле Кнежевић.
Вишеструко талентована Радмила Кнежевић као и сви призренци носи родни Призрен увек са собом где год да крене. Срби Призренци су Призрен оставили за собом али су га и понели са собом јер бити рођен у Призрену и формиран као грађанин ове вароши то значи да су у тим људима сачуване све добре особине заједништва какво је било у Пирзрену пре рата 1999. и какво се може само замислити у мирољубивој политици овог века. Песникиња Радмила Кнежевић и данас има драге пријатеље међу Турцима, Албанцима… и не представља јој проблем да сама путује из Будве, у којој данас живи, до Призрена где су јој хуманитарци обновили, односно саградили нову кућу на месту спаљене. То је то када се каже – своји на своме. Нема страха, нема мржње, нема антагонизма јер Призрен је и њен град…
Етнографска и историјска вредност
„Песме призренске“ представљају својеврсну етнографску грађу. Оне у себи чувају обичаје, дух отмености, господства, достојанства, патријархални морал, припадност верском и националном идентитету, те као такве, осим уметничке и лингвистичке, имају и етнографску и историјску вредност.
Песничка збирка садржи тридесет и три песме, по угледу на Христове године. Тај податак уобличава сазвежђе песама о Призрену у кодирану поруку, која је, како каже мр Драгана Рајовић, проистекла из вере уткане у генетски код људи са поднебља коме песникиња припада. Иако је песникињину душу притиснула „туга као Каљаја“, њене песме су саткане од живоносног ткања. Призрен је крунисана глава, Каљаја је отмена дама, миришу јорговани, чују се звона са Цркве Светог Ђорђа, играју шаре на народним ношњама, пије се кафа сас мерак, Бистрица тече, Шар-планина крије убаво момче, Архангели су душа Душанова… Над градом бди поносна Богословија са Симом Игумановим на челу. Живот кључа!
Песимистички тонови у збирци нису безнадежна туга, кроз њих провејава нада да ће се Срби одазвати позиву Призрена да му се врате. Када девојка пита божур зашто не цвета, божур јој одговара: „Ја ће цветам, мори девојче кьд се Срби врнев на њего.“
Збирка песама „Песме призренске“ представља непроцењиво сведочанство о „старовремском“ Призрену који више не постоји.
 С.Ђукић