”Песме призренске”

Музичко-поетско вече песникиње Радмиле Кнежевић

 

 

Уоквиру Видовданских свечаности песникиња и глумица Радмила Кнежевић представила је публици у Грачаници ”Песме призренске”, књигу песама писаних на призренско –тимочком дијалекту.

 

Са Призреном у срцу

 

Поменута збирка песама, према речима ауторке, није имала за циљ само да прикаже дијалект Душановог града, већ и да подсети на живот у царском граду Призрену. Како се у њему волело, туговало, какви су били обичаји и људи који су тамо живели. Зато је казвањем стихова уз клавирску пратњу Нинославе Златковић, публику у Грачаници Радмила Кнежевић повела у шетњу призренском калдрмом, преносећи оно што јој шапућу преци.

-Песме написане у овој књизи су се у једном тренутку мог живота пробудиле у мени. Иначе, пишем песме и на савременом књижевном језику, али  све ове песме су тако спонтано излазиле из мене и са мало напора су написане, зато што су биле моје природно стање. Није то било тешко, јер то је део мене, мог наслеђа и генетике, казала је Кнежевић.

Она је рођена у Призрену. У Мартовском погрому 2004. године њена кућа је спаљена, али и обновљена 2016. године. То је , како каже њен рај, место које јој даје посебну енергију  јер су ту њене цркве, природа, река Бистрица. У том предивном царском граду она обнавља себе.

-Призрен ми је остао у срцу, где год да сам отишла да живим. Ја, у ствари, из Призрена никад нисам отишла, део мене је и даље тамо. Знате, када говорим о мом граду и пишем о њему, ја не пишем ни о Призрену и Косову и Метохији, већ једноставно  они проговарају из мене с обзиром да сам аутентични представних тог народа јер рођена сам тамо, моји родитељи су пореклом одатле и то је просто природан след свега – да пишем и причам о томе, казала нам је Радмила Кнежевић и наставила:

Ово је мој начин живота, а сваки живот подразумева одређену борбу. Зато је важно да изградимо себе, свој лични идентитет,  да у себи оживимо те наше векове и сва наша добра која се налазе у нама самима и која чува наша генатика и наш српски народ, и када се то код нас буде пробудило, ми уопште и нећемо имати неку велику потребу да се боримо, зато што смо сами по себи један диван народ. Имамо о чему да говоримо, да сведочимо и имамо на кога да се угледамо. Довољно је само Светог Саву да смо имали, а где су сви остали. Потомци смо великих и значајних личности из српске историје и само треба да живимо једним једноставним, моралним и духовним животом, да се угледамо на наше претке и то је сасвим довољно да се издигнемо из сваке ситуације у којој се налазимо, и да из тога црпимо снагу. То и такво наше постојање је наша борба, свест да смо потомци великих људи.

 

Дијалект вредан сваког пошовања

 

Радмила Кнежевић истиче да интезивно пише и да дође тренутак када реши да то објави, када се , да тако кажем, поклопе коцкице. Зато и каже да још увек не зна да ли ће на истом дијалекту објавити и књигу са причама из свог родног краја.

-За сада уживам у овим песмама и оне ме воде. Отварају ми многе путеве,упознају ме са дивним људима у публици и иза сцене, и то мени много значи. Значи ми да кажем људима да није безначајан говор  моје бабе, већ да је за свако поштовање. Знате, током једног боравака у Призрену велика Десанка Максимовић је слушала Призренке како говоре и прокоментарисала да она нема шта да каже, јер оне говоре језиком цара Душана. Зато је важно да опет укажемо на лепоту и мелодичност тог говора јер он није само за шалу и догодовштине које се причају. На овај начин, интерпретацијом и писањем ових песама, борим се да он доспе до што већег броја људи и драго ми је што публика доста добро то прихвата. Интересантно им је јер не постоји велики број писаца који ствара на дијалекту. Кроз те реакције публике се исто види колико ми богатство имамо и зато морамо да чувајмо своје наслеђе, поручила је Кнежевић.

Говорећи о књизи ”Песме Призренске” песник и директор Дома културе у Грачаници Живојин Ракочевић казао је да ауторка пева из угла обичне Призренке. Да у себи скупља своје стварање и гласове Призрена.

-Та позиција јој омогућава неколико важних ствари. Прво, да буде духовита. Друго, да бележи све кључне тачке града. Треће, да уђе у менталитет који је већ негде другде, и који је већ на некој другој страни, казао је Ракочевић и додао:

Када смо помислили да из Призрена више неће долазити гласови књижевника и стваралаца јавиле су се три личности: Радмила Кнежевић, Лела Марковић и Нада Хаџи Перић. Оне својим стварањем на призренском- тимочком дијалекту потврђују да је Призрен жив, да живи његов језик и његово ставрање.

Радмила Кнежевић је глумица са сталним ангажовањем у Народном Позоришту у Приштини са седиштем у Грачаници. Објавила је десет књига и добитница је бројних књижевних награда. Завршила је Академију уметности на смеру глума и Филолошки факултет – књижевност и српски језик.

На крају ове занимљиве музичко-поетске вечери Радмила Кнежевић казивала је две призренске песме које говоре о чежњи за Душановим градом, његовим људима, њиховим животима и једном прошлом времену, али са толиком љубављу која нам поручује да Призрен и даље живи кроз глас његовог народа.

   М.Ч.