Плодне њиве и баште нема ко да обрађује

Док слабо мартовско сунце, гађа земљу негде са зенита, а узани асфалтни друм што се пење уз брдо изнад питоме косовскопоморавске долине и води нас у село Рајановце, размишљамо о неким минулим временима, прохујалим вековима када је у овим крајевима, како историјски списи сведоче, живот бујао.

 

 

А Рајановце, село ка коме смо се били запутили,  је некада  носило име Радановци и било је део властелинства манастира о чему пише и у „Раваничкој повељи“ цара Лазара из 1381. године. На само двадесетак минута лаганог хода од села Рајановца, даље узбрдо, стиже се до једва видних остатака града Прилепца, где је рођен славни српски кнез Лазар Хребељановић, а одакле се пружа бајковит поглед на највећи део Доње Мораве, како Срби у овим крајевима називају део Косовског Поморавља око слива Биначке Мораве. Како се у то неко време живело, када је град Прилепац са околином, којој припада и село Рајановце, био први бедем и предграђе средњовековног моћног града Новог Брда, оскудно сведочи историја и народне легенде у овим крајевима. А како се данас живи у селу Рајановцу у коме је остало педесетак становника, сведоче они сами, али и околиш, слике и призори из самог овог  села угнежденог међу сликовитим шумарцима што израњају из питомих брда, грабећи ка висинама. Оно што је на први поглед видно и што оку не може да промакне кад се човек „сретне са Рајановцем“ и кад крочи на његово тло, јесте да овде живот није нимало „уљуљкан“. Мало је кућа саграђених у новије време. Више је времешнијих и грађених ко зна када. Међу њима  и доста, забрављених са кантанцем у вратима, које полако нагриза зуб времена, као и окућнице. Нема ко да их гледа и надгледа, поправља и сређује ни куће ни окућнице. Власници су „свили своја нова гнезда“, саградили домове негде тамо, далеко од завичаја, изван Косова и Метохије.

НОВА КУЋА ПУНА ВЛАГЕ И БУЂИ

Прва кућа, на улазу у Рајановце из правца Великог Ропотова, на први поглед лепа, очигледнао грађена у новије време, власништво је средовечног Часлава Јевтића. Међутим, чим се пређе праг, утисак се мења. Препуна влаге и буђи, видних на зидовима, на плафону у свим ћошковима.

– Свуда је има. Не можемо да дишемо од те влаге, али шта да радимо. Нисмо у могућности да сами урадимо тротоаре око куће и смањимо влагу, која највише долази од кише и падавина које се сливају и улазе директно у кућу – рече нам Часлав, који живи са женом Марином, Албанком из Албаније, која му је родила две прелепе девојчице, Веру којој је сада 9 година и Анђелу којој је шеста година. Са њима у кући је и Чаславова мајка, 83-годишња бака Живка.

– Требало је из Канцеларије за заједнице и повратак, како су ми обећали да ми помогну око сређивања куће. Највише су ми помогли из фондације „Б92“. Они су ми обезбедили материјал да довршим кућу. Из Канцеларије за заједнице и повратак, када сам се 2011. године вратио из Београда, где сам радио, дали само нешто мало материјала и ништа више. Ископали су бинар, али џаба кад немам пумпу за воду, тако да тај бунар не користим, него воду узимам на једном извору десет минута даље од куће – пожалио нам се тог дана када смо боравили у Рајановцу Часлав, који живи од социјалне помоћи и тежак је срчани болесник. Рече нам и то да има проблема и са тим да његова супруга још увек не може да добије држављанство. И ту је, вели, било обећања разно-разних да ће му помоћи, али, како каже Часлав, ништа ни од тога. Он и његова супруга у свом тору имају пет коза, али кад дође време за продају сира, нема коме да га продају. Косовска Каменица и тамошња пијаца удаљена је од Рајановца пет шест километара. Јевтићи, немају аутомобил.

– Кад идемо у Косовску Каменицу или Ранилуг, морамо да платимо такси. Да нас одвезе и довезе, неће ни да чује ако не даш најмање 15 евра – напомињу Јевтићи.

ЗЕМЉА ВИШЕ НЕГО ПЛОДНА, А ВОЋЊАЦИ ИЗДАШНИ И РОДНИ

Живот ни већине других преосталих Срба у Рајановцу такође није лак. Сналазе се како кажу ко како зна и уме. Млади напуштају и ово српско село и одлазе у новије време у потрази за послом, углавном пут централне Србије. – Живим сама са мужем. Имамо доста земље. Некад смо све обрађивали, сад Бога ми стежу нас године, а са њима и здравље попушта. Радимо бајаги још, не дамо се, али све је теже и теже. Деца отишла – рече нам Нада Ђорђевић. Њена кућа у Рајановцу је недалеко од овдашње школе, која је део ОШ „Трајко Перић“ из Великог Ропотова. Број ученика се из године у годину смањује. Ове године их је десетак. А земља у Рајиновцу, је рекоше нам мештани, више него плодна. Обилно рађа све што се у њу баци. Плодне њиве, плодне баште. Нарочито кажу добро рађа кукуруз. И воћњаци су овде издашни и плодни, али како се може видети и чути у овом селу из године у годину све је мање становника и сваке године по нека плодна ораница остаје необрађена, запуштена. Сточарство и  овде полако замире.

ЛЕКАР ЈЕДНОМ НЕДЕЉНО ДОЛАЗИ У СЕОСКУ АМБУЛАНТУ

У селу нема ниједне продавнице, а најближа је у Великом Ропотову удаљена око два и по километра. Лекар у рајановачку амбуланту долази једном недељно, а осталим данима људи из овог места по потреби код лекара одлазе у Ранилуг. Црква на брдашцу изнад села, посвећена је Светом Николи. То је и сеоска слава, али и крсна слава неких домаћинстава овде. У новије време све је мање гостију на славама.

– Нема ко да дође. Родбина нам далеко. Све нас је мање и мање – прича бака Живка, која памти време када се удала и дошла у Рајановце, и каже да се од људи и од стоке овде није могло проћи. У ово село, које од пре десетак година административно припада општини Ранилуг, а пре тога је било део општине Косовска Каменица, није се много улагало у локалну инфраструктуру ни минулих година, али ни у новије време. Ипак, мештани су срећни што им је барем пут до села асфалтиран па не морају, кад пешаче, да се ломатају по рупама и увалама какве су биле на пређашњем неасфалтираном путу који је водио до села. Враћајући се тим истим и јединим путем којим се колима може стићи у Рајановце, притиснути утисцима проистеклим из онога што смо тамо видели, једно од питања било је, каква је будућност овог села? Тешко је наслутити одговор. Село није потпуно без деце икако нам неки у њему рекоше, да ће их уз божју помоћ бити још. С. Ивковић