Поезија дубоког презира и подсмеха

Горан Миликић –  „Како је настала библија“

Миликић је виспрен и неспутан лирски стваралац који се вешто служи формом слободног стиха и слободним мислима, реч је критике издавача „Нова поетика“

 

Кад млад човек „побегне“ од рата, и то не било којег него оног најодвратнијег, који се на Косову и Метохији званично догодио 1999. године, онда настаје поезија какву пише Горан Миликић, расељно лице са Косова и Метохије који је живео у Приштини све док се то могло и смело, а који данас живи у Београду. Миликић је недавно објавио збирку песама „Како је настала библија“ у издању „Нове поетике“ Београд. Његов издавач каже да је Миликић виспрен и неспутан лирски стваралац који се вешто служи формом слободног стиха и слободним мислима. Његова лирика је надреалистичка и постмодернистичка. Миликић се није ни трудио нити је хтео да његови стихови „претрпе“ неку финију или стручнију обраду. По наслову књиге могло би се рећи да се ради о некој духовној поезији, али није. Није реч о томе, мада он има јако породично упориште у вери и традицији.

Свет поезије Горана Миликића садржи разноврсне теме. Његове песме су изненађујуће, често ироничне јер песник на многе негативне појаве гледа са презиром који није могао боље да савлада него поетаски, мрском и вулгарном речју, у поезији ретко употребену.

Радица Матушки из Блаца у рецензији збирке „Како је настала библија“, између осталог, каже: „ У збирци песама нећете осетити ни недостатак љубавне поезије која израња у неколико наврата са тужним призвуком налик баладама из деведесетих, а заправо песник има неоспориви таленат за писање како у стилу деветнаестог века, тако и у савременом. Међутим, његове се песме свесрдно враћају у време деведесетих самом носталгијом која га вуче  у та тужна, али борбена времена. Како путем Косова и Метохије, тако и путем завичаја, у песмама се осликава љубав, жал и пркос који вас неће оставити равнодушним. Због тога истичем ове стихове из песме „Песничење“: /Ајде, песник,// што се не сме,/Литар-литар//и кило песме/. /И на крају, /мој драги завичају,//поздрављен буди,//ако има људи/.“

Песничка фигура Горана Миликића, до ове књиге, јавља се  у  виртуелном свету. Друштвене мреже, блог и ЈутЈуб- канал су средства помоћу којих он комуницира са својом публиком.

Свако ко је иоле схватио прогон Срба са Косова и Метохије од стране шиптарских терористичких банди, схватиће и помало конфузно и помало инфантилно песничко биће  Горана Миликића. Схватиће, условно речено, и тај „ратни синдром“ који вуче са собом расељени Србин са Косова и Метохије.

С.Ђукић