ПРЕЦИМА И ПОТОМЦИМА ДУГУЈЕМО ЈЕДИНСТВО И ДИЈАЛОГ

 Неконтролисани распад режима је у овим условима, за демократију и Србију, више опасан него спасоносан. Очигледно моје колеге професори у великом броју мисле да је анархистички тоталитаризам бољи од демократије. Студенти су ово схватили као генерацијски покрет. Ово је једна велика парада, журка у којој коначно постају одрасли. Њих сви неодговорно и неумерено хвале – од Синише Ковачевића до Јаниса Варуфакиса. Лажу те младе људе, уздижу их скривајући сопствену политичку немоћ, грешке и неодговорности иза њих. Нама не треба унутрашњи сукоб. Морамо да се боримо за одбрану Србије, за бољитак Србије, за право да не учествујемо у светском рату против Русије, да не учествујемо у културном рату против православља, да бранимо основна права нашег народа у Србији и на Балкану – рекао је проф. др Чедомир Антић

 

 

Студенти протестују већ трећи месец, како наводе, ради испуњења захтева, власт тврди да је испунила захтеве студената, опозиција покушава да преко протеста студената дође на власт, глас разума се искључује и разапиње по поларизованим медијима и друштвеним мрежама, а Србија трпи… О свему наведеном за „Јединство“ је говорио историчар и редовни професор на Филозофском факултету у Београду Чедомир Антић

• Да ли Србија заслужује да чека Сретење поларизована, подељена и да ли имамо право због оних који су у опанцима јуришали и гинули у рововима, да се укопавамо у ровове и гледамо као непријатељи?

Ово је за нас Србе несрећна година. На једној страни имамо један режим који је, на жалост, ауторитаран и који је рушио установе. На другој страни имамо младост Србије, студенте Србије који су против тога устали, што је за сваку похвалу, али који на жалост, нису били спремни ни способни да се боре за демократију и демократске установе, већ су изабрали тоталитарни модел борбе. Наравно да у тим условима они који их медијски подржавају, а који су листом непријатељи Србије и српског народа, мада су неки од њих Срби, моделирају тај њихов покрет. Садашња власт покушава да се ослони на то, а мислим да то није добро, јер не може једна цела генерација да се назове издајничком. То никад није било, чак ни комунисти у својој суштини, у својој већини нису били издајници, мада оно што су учинили равно је издаји. Свестан сам и да је блокадерски покрет, управо због природе свог организовања, пропустио да добро формулише захтеве. Оно су неоствариви уколико се режим не распадне. Неконтролисани распад режима је у овим условима, за демократију и Србију, више опасан него спасоносан. Режим је у овом тренутку, без обзира на све слабости које има, себе у великој мери прикрио Србијом и државним интересима. Зато, ако би се неконтролисано распао, а обзиром на чињеницу да је наша опозиција слаба, а они који воде студенте немају јасан програм, у опасност би дошли и држава и наша слаба и угрожена демократија. Оно што примећујем код блокадера, код опозиције, али и код режима, то је недостатак свести о томе да смо ми нација једна и недељива, да ми дугујемо нашим потомцима, да имамо једну одређену моралну обавезу према завештању наших предака и из тих разлога мислим да би било добро да сви начине корак уназад и започну преговоре. Мислим да је тренутак да иступимо као нација. Ми имамо једне установе, Србија је једна и недељива. Српски народ је једна нација такође недељива, тако да то треба да следимо. За нас је опасна корумпирана и ауторитарна аутократија режима СНС-а, али опасност представља и тај ускогруди и фанатични миленијаризам, уверење да су ово судњи дани, и да ће неименовани студенти – супротност својим политички пропалим и немоћним, безидејним родитељима – сами од себе, тоталитарним организовањем, одвести Србију у препород. Јако је лоше што једна и друга страна покушавају да злоупотребе све оне гласове који желе да се ово заврши неким споразумом, у коме би могли да кажемо да су наши студенти, без обзира на тај анархоидни печат који имају ове блокаде, ипак, дозвали српску владу, али и јавност и опозицију на прави пут и усмерили их ка стварању нове, „Треће републике“ или већ шта се договоримо као нација, на озбиљнији начин него 2005-2006. и 1990-те, кад смо на један трули и лажно прагматичан начин формирали Другу републику.

• Коме највише одговара парализа друштва и блокада и у којој мери може оставити последице по економију, образовање, односно губљење академске па и школске године?

Ја сам против тоталитаризма, а тиме и против блокада, зато што сматрам да нико не може да натера никога да мисли и ради као он. У овим условима и класични срудентски протести и 20. века би пре и успешније постигли циљ. Дакле, ако би ме неко питао да ли се мења ауторитарност тоталитаризмом, ја бих одговорио „не“. Ако би ме неко питао шта треба да буде урађено да дође до деблокаде, ја кажем „не знам, да сам студент ја бих знао“. Не би нико могао да ми укине парламент и не би нико могао да скине српску заставу и на њој повраћа. Тако сам радио 1996. године. Тадашњи режим ме називао издајником, новине Политика писале су да сам малоуман, да сам Вук Бранковић јер је њима тада било све исто. Само им је било важно да Милошевић остане на власти, а да ли ће Косово и Метохија бити српски или албански, то је за онај режим било питање околности. Милије би им било да буду српски, а ако не може важно је да Милошевић остане на власти – то је била њихова логика. Нажалост, ни садашња власт није много даље од тога, мада она наравно не може да се пореди са Милошевићевим режимом по много чему. Дакле, ја сам против тоталитаризма и ја не знам шта бих се на универзитету борио прихватајући тоталитаризам, јер ми смо заштићени универзитетском аутономијом. Очигледно моје колеге професори у великом броју мисле да је анархистички тоталитаризам бољи од демократије. Студенти су ово схватили као генерацијски покрет. Ово је једна велика парада, журка у којој коначно постају одрасли. Њих сви неодговорно и неумерено хвале – од Синише Ковачевића до Јаниса Варуфакиса. Лажу те младе људе, уздижу их скривајући сопствену политичку немоћ, грешке и неодговорности иза њих. Морам ипак да кажем: ако би неко покушао да скупштину замени пленумом, ја бих Народну скупштину бранио животом. Жао ми је што је Вучић, са часним изузецима, напунио ту скупштину креатурама, али жао ми је што је претходно демокрастка власт отимала мандате, гласала из Солуна… Неки од тих несрећника су и данас у опозицији. Али вишестраначка демократија и представничка скупштина представљају један идеал. Наша Народна скупштина је оличење суверености српског народа и ми се за њу боримо од тридесетих година 19. века, и времена када у Немачкој, Русији, Шпанији и Шведској није било парламентаризма. Алтернатива оваквом устројству на нашем континенту не постоји. Тоталитаризам је за мене у свакој форми и пракси неприхватљив.

• Видите ли излаз из ове кризе ?

Где ово може да заврши, ја то не знам. Не знам, зато што мислим да они којима то одговара не живе само у Србији. Дакле , сигурно да људи који су данас у опозицији мисле да су пронашли универзални лек, кад имају проблем, кад имају аторитарну власт они ће позвати на блокаде. Ова власт је злоупотребљавала установе, гушила опозицију, а гушила је на исти начин као што и ови пленуми гуше своје противнике. То је све било у обланди, у рукавици… али последице су страшне. Наравно да верујем да у опозицији и посебно међу студентима има мало оних који би желели да угрозе Србију. Сигуран сам да је тако и са већином у режиму, мада уверен сам да је некима тамо милија власт него они над којима владају. Сигуран сам да само у иностранству постоје они који претежно желе зло нашој земљи, јер распад режима неконтролисан и мимо установа води ка томе да Србија изгуби, и сигурно да и околни национализми, колико год вођени и недовољно моћни, имају ту интерес. Као најважнији спољни фактор не видим званичну Америку, чија се будућа политика тек формулише, већ један сплет безбедносних установа, спољнообавештајних агенција и финансијера невладиног сектора. Све ово што се дешава у Словачкој, Молдавији, Грузији и код нас говори о томе да постоји извесна жеља да се новим властима препоруче те структуре које су припадале старој „дубокој“ држави, и ово све подсећа на ону побуну у затворима широм Србије до које је дошло одмах након Милошевићевог пада. Милошевић је пао, њега су његови сарадници жртвовали, он је остао са неколико присталица, а имао је партију која је имала 400.000 чланова. Све је било договорено. Да ће они предати власт ДОС-у, ови ће пак дозволити приватизацију 700 предузећа за време трајања прелазне владе. Међутим, било је ту функционера режима који нису били у тој врсти бизниса – реч је о припадницима служби и полиције, онда су они побунили затворе. Па су отприлике рекли: „Па знате јесте све у реду, ви сте победили, ви сте дивни, Ђинђић, Коштуница, ми вас волимо, некад смо вас мрзели, шпијунирали вас, хтели да вас убијемо, али ево сада видимо да сте дивни. Но, знате, ми смо професионалци, шта ми да радимо, а ми нисмо волели Милошевића као што не волимо ни вас, али ево видите имате побуну у затворима, а имате професионалаце који знају са тим олошем али их ви третирате као бившу власт и непријатеље. Има професионалаца који су држали у миру затворе и за време којих није било устанка у Прешеву и Бујановцу. Па ето… Ако можемо да се договоримо.“ Сада је ситуација слична само у САД. Парадржавна Америка по том питању никада није радила самостално. Дакле, много су озбиљна та питања свргавања режима по свету да би то водила нека тамо приватна фондација. То неко ради у неком сагласју са државом. Тог сагласја је нестало, али то не значи да све мора баш да се из корена промени. У текућим преговорима ми смо један од аргумената.

• Да ли то значи да су, ипак, студенти изманипулисани?

Ја мислим да студенти не могу бити изманипулисани, јер ко жели правду не може бити изманипулисан. Али је чињеница да они немају установе, већ су организовали пленуме, то значи да су они део своје суверене моћи као грађани дали неком другом. Ми смо очигледно под утицајем Запада организовали оно грађанско васпитање, али ја не знам шта су их учили, воук култури, томе да има 37 родова..?. Шта су их учили кад не знају да онај ко брани устав не може да се организује противно истом. Удружење грађана не може да се региструје ако је његова организација противна законима и коначно Уставу Републике Србије.

• Приметно је да међу младима који блокирају, мало или скоро да и нема десничара, што је мало нелогично пошто су млади људи већином бунтовни са израженим националним осећањем?

Ми то не можемо знати. Дакле појаве се заставе „Косово је Србија“, појаве се српске заставе. Чињеница је и да се и власт Александра Вучића као и власт Бориса Тадића плашила десничара. Није постојао начин за ових 30 година да неко буде оборен без подршке патриотске опозиције. Постоји међутим подршка САД и ЕУ проевропској опозицији, десница је, међутим, под притиском са свих страна. Код нас није било споразума грађанске деснице и левице. Власт и Запад дозвољавају само екстреме. Грађанска десница, како то показује пример професора Мила Ломпара, данас је потпуно везана за европско искуство. Они су у суштини, кад је реч о идеологији, исти као и проевропска опција. Само су теме различите. Дакле, они би хтели да заштите националне интересе, али да после модернизације Срби постану православни Хрвати. То је, нажалост, пут у пропаст наше деснице. Морам да кажем, знам да ваши читаоци не воле Аљбина Куртија, међутим, ако погледате његову идеологију и програм – а да мало изађемо из тог српског погледа на ствари – он је левичар, антиколонијалиста и националиста. Како то да нема левичара националиста код Срба? Како су успели ти инжињери са Запада и тоталитарни комунистички режим из наше прошлости, да левици тако ограде родољубље? Како то да српски комуниста може бити само југословенски родољуб?

• Помиње се и Војводина. Шта Ви мислите о томе?

Ми нисмо никад питање статуса Војводине решили демократски. Ми смо успели да се договоримо са мањинама. Нама су данас, нажалост, Мађари, Словаци, Русини, Румуни оданији него део елите која живи у Новом Саду. Успели смо да на изборима поразимо аутономаше, да потпуно разбијемо тај њихов мит војвођанства, а они нису успели да досегну 1% националних Војвођана међу становништвом . Када је имао ту прилику да реши Војводину, Милошевић је оставио аутономне покрајине. Коштуница и Тадић кад су имали прилику, они су наводно због Косова оставили аутономну Војводину. Никад нису питали народ шта жели. Та аутономија постоји. Људи који тамо раде, има их много, су познати као највећи „нерадници“ у нашој администрацији, јер немају јасан посао. Тамо је скупштина дуго времена заседала два дана у години. Имају неки новац и, наравно, кад додамо ту разне Глухоњиће који су овде инсталирани уз велико финансирање морамо бити забринути. Ипак, аутономија Војводине некада и сада нема аутохтоне корене, она је увек осмишљавана у Београду.

• Да ли очекујете да дође до дијалога и како уопште може функционисати систем ако универзитет одбија да води дијалог са државом?

Ја сам оптимиста, упркос лошем стању у нашој политици. Нелогично је да власт која је већ имала овакве ситуације није из њих извукла поуку . Имали смо 2017. године протест 20.000 људи након избора које је Вучић победио. То је организовала група ученика и скупила преко фејсбука 20.000 људи! Зар то није био знак? Ако су студенти у Србији плебисцитарни против њега и то је знак. Могуће је остати на власти на разне начине, али чињеница да истраживања показују да власт подржава 50% грађана није све што је политички важно. Не може баш са свима да се преговара тако што им нудиш неку функцију или неку добробит за њих лично. Нису сви људи такви. Овде имамо већ развијени класни сукоб и свака нормална држава би гледала да исти превазиђе а не да све сведе на одржање једног режима на власти. После неког времена створен је дубок грађански-класни сукоб, један инат, мржња. Имали смо већ провале незадовољства. Споменуо сам 2017. – 2019. године протести „Један од 5 милиона“ одржавани су једном недељно, били су огромни и трајали скоро шест месеци. Изазвани су нападом на Борка Стефановића. Власт се прво уплашила, после тога је то развлачила и наравно демонстрације су се осуле. Онда је после масовних убистава у Рибникару и Дубони, за које власт није била крива, али је народ љут. Узроци љутње на власт су једноставни: имате човека који тврди да контролише све, који је засенио и угушио скупштину и друге установе, тврди да може све, који одмах прави конференције за новинаре након тих језивих злочина. Он притом није директор полиције или министар унутрашњих послова. Људи су се зато бунили, огромне су биле и те демонстрације, али незадовољство није артикулисано и власт се одржала. Примећујете да су незадовољства све чешћа, дубља и већа. Пад надстрешнице у Новом Саду и монструозна смрт петнаесторо људи која је последица људског фактора, изазвала је до сада невиђено незадовољство. То што су демонстранти успели да заузму универзитет, без обзира што је то тоталитаризам и што не подржавам тако нешто, представља велики успех. Ако погледате на другој страни, тамо нема студентског покрета који је против блокадера, ни националистичког, ни провладиниог ни демократског и, уопште ако погледате, врло су слабог квалитета они који бране власт. Режим притом и данас има између 48-50% народне подршке. Они који га подржавају међутим нису спремни да изађу на улице, што је добро јер избегавамо грађанске сукобе, али је лоше зато што даје привид демократске легитимације за блокадере. Ако успеју да оборе режим то неће бити демократски процес и највероватније ћемо поново имати труле, неуспешне промене и дугорочну нестабилност.

• Па, јесу ли захтеви студентски испуњени или нису?

Захтеви су тако написани да не могу да буду испуњени. Дакле, ми смо чули од неколико врло стручних људи који су већином присталице опозиције, да када би били испуњени студентски захтеви не би више било режима Александра Вучића. Сад је универзитет направио некакве комисије које ће то истраживати. Међутим, не видим могућност да они било какву своју одлуку наметну пленумима. Дакле, толики је страх међу професорима од пленума да они немају чак ни своју организацију, него ми смо се свели на групе које подржавају студенте. Значи, ако имате организацију која се зове „Група за подршку студентима у блокади“, шта год да блокадери ураде, да прихвате нацизам, комунизам, да америчка или хрватска војска уђу у Србију, они ће их и даље подржавати. Тако да ја високо ценим ректора Универзитета у Београду господина Ђокића, он је стручњак, ректор је, али мислим да је ректорски колегијум доведен у ситуацију да не може да делује. Бојим се два изгледна сценарија. Један је да се догоди радикализација. Да ли ће то бити напад на блокадере од стране снајпериста са неког солитера, као што је то било у Кијеву 2014. године? Просто не верујем у то да неко може да поверује у Србији да постоје безочни злочинци у власти или у опозицији који би пуцали на свој народ. Дакле, то може да уради само неко из иностранства. Ако се то догоди, огромна већина грађана ће изаћи на изборе и оборити режим Александра Вучића. Ми ћемо имати озбиљну кризу државе и највероватније ћемо из свега изаћи са дугорочно недемократским установама, са једном групом екстремиста на власти који немају подршку народа и изаћи ћемо са по свој прилици са осамостаљењем Војводине и вероватно Новог Пазара. То нас доводи до тога да дугорочно свако ко је родољуб, свако ко је истински грађанин треба да буде противник сваког оног ко то прихвати и ко буде на власти. Ми смо дуго времена рушени као држава, и Запад нам 26 година одузима Косово парче на парче. Дакле, та врста садизма и покварености није виђена у историји људског рода. Међутим, пошто се мењају ствари у Америци и у на разним крајевима Света, глобалне промене су могуће. Ако режим буде паметан, он ће то искористити да организује један округли сто где ће посредством Цркве, академије, универзитета, разних угледника неспорног ауторитета (типа Ђоковића), где ћемо доћи у позицију да преговарамо о условима за „нулте“ изборе. Ми нисмо имали „нулте“ вишестраначке изборе ни 2000. ни 1990. године. Дакле, услови за слободне изборе су све гори и гори, посебно после 2010. године. Ако власти другачије ураде ми ћемо имати све веће и веће проблеме. Ја сам противник Александра Вучића, ми не делимо политичке вредности, али чињеница је да је он успео да се одржи на власти 12 година,а то је последица не само популизма или злоупотреба, већ и његове вештине и великог рада. Учинио је лоше ствари, али нешто је у његовом раду и добро. Ако се осврнемо на нашу историју: краљ Милан је био на власти када је изграђена највећа пруга, за кратко време. Нико га по томе не памти, већ га памте као развратника, лопова који је гушио народну слободу. Краљ Милан је створио нашу војску, без његове реформе не би било победа на Колубари, Куманову, ослобођења Косова, Кајмакчалана. Први Устав који је омогућио слободну парламентарну владу омогућио је управо он. То ми историчари данас знамо, јавност не зна. Тако да, ако жели да има завештање, мислим да би Вучић требало да дерегулише СНС, да је врати на неке оквире каква је она била кад је као опозициона странка побеђивала на изборима, да јој врати идеологију, да јој врати ако је икада имала некакву демократију, да помогне одржавање слободних избора, да омогући да се на изборима мења власт, као што је то случај у Бугарској, у Хрватској…. Ја знам зашто смо ми по томе негативно изузетни. Зато што нас Западне силе држе под својом контролом, зато што смо премрежени разним невладиним организацијама, зато што смо под тим страшним јармом Кумановског споразума који је одузео суверенитет Србији, зато што имају начина да нас уцењују, да нас блокирају. Косово, Хашки трибунал, геј парада, то су све анти-политичке машине које у Хрватској, на Косову, у Црној Гори нису примењиване код тамошњих власти биле оне демократске или не. Али, ми морамо, ако не можемо да имамо потпуну демократију, да се потрудимо да је макар подржавамо, да се боримо за њу. Нама не треба унутрашњи сукоб. Морамо да се боримо за одбрану Србије, за бољитак Србије, за право да не учествујемо у светском рату против Русије, да не учествујемо у културном рату против православља, да бранимо основна права нашег народа у Србији и на Балкану.

• Курти све чини да етнички очисти КиМ од српског народа, а Запад жмури на терор Приштине. Ди нам је време савезник, има ли маневарског простора Србија за решавање косовског проблема и шта је ,уопште, Србима на Косову и Метохији чинити?

Српски народ на Косову и Метохији је велика жртва. Он је и непрекидно је манипулисан. Политику која је вођена над Србијом, над њиме је вршила и Србија. Ми уместо да створимо од Срба на Косову и Метохији најнапреднији, најбогатији део Косова, уместо да омогућимо да тамо буде најбољи универзитет, да тамо буде најбоља индустрија… ми смо се трудили да тај народ маргинализујемо, да га корумпирамо, да доведемо најгоре да га воде. И то се, са часним изузецима, није променило. Мислим наравно никад није касно. Ја слушам сад од ових блокадера „последња шанса“. Нема последњих шанси у животу једног народа – борба је непрестана, заувек. Много сте постали мекани. Србија је део „Првог света“, нисмо богати као Енглези, али смо део Европе. Ми се бунимо због смрти 15 људи, са правом. Али 940 Срба је убијено на КиМ после јуна 1999. године и о томе више нико не говири. Пуцали су пре неколико месеци на нашу децу. Срби су хапшени, процесуирани, затварани и мучени. Табле са ћириличним натписима су пред 100% српским местима мењане од стране Куртијевих шовиниста. Тако да Срби морају да се боре за себе. Ја сам увек мислио да ако се споразумемо са Албанцима, треба да дође до неке поделе Косова и Метохије, треба да добијемо аутономију тамо где смо у енклавама, да имамо заштићене наше светиње. Међутим, очигледно је да ми данас ако желимо да спасимо Србе и Србију као државу, треба да изађемо из процеса преговора са Западом и да тражимо за Србе оно што траже и Албанци за себе. Дакле да добију своје право да се одвоје тамо где могу. Моје уверење је да они који желе безусловну независност Косова, и настоје да Србе протерају, желе да униште Србију и целу српску нацију. Тако да ми треба да се боримо наравно демократски за српска права. Али кад је реч о Косову и Метохији, та идеја која је јако болан компромис и која је у ствари удар на нашу идеју о светињи, она је сад уверен сам истекла, прошао јој је историјски рок. Наш циљ зато треба да буде реинтеграција целог Косова и Метохије у српску државу, Албанци могу да имају само статус који уживају друге нацоналне мањине у Србији. Оно што су прошли Срби у Словенији и Хрватској треба да прођу и Албанци у Србији, па тиме и на побуњеном Косову и Метохији. Светиња нема рок трајања. Ако треба, како каже песма, ослободићемо Косово и Метохију ако треба и „за хиљаду Видовдана“. Зато, молим вас, уважени Албанци, узимајте српске пасоше, учите српски језик и историју. zМогу ли Срби бити поносни на своју историју? Могу. Срби су слободарски народ, али ја не мислим да има народа који треба да се стиди своје историје. Увек има добрих људи, увек има храбрих људи и сваки народ има разлога да се поноси. Из делова којих би могли да се стидимо, време је да треба учити. Терати некога да се стиди своје историје представља лицемерје, посебно када то раде Велике силе које не знају шта је грехота а шта срамота. Р. Комазец