Преостало стотинак Срба у шест села

 У 16 села Средачке Жупе данас живи око 8.000 становника, највише Бошњака и тек нешто више од 100 Срба. Највише их је у Мушникову – 60-так , Драјчићу – 15 , Горњем Селу – седам, Средској – шест, Стајковцима – два и Плањану – један. Само је Стружје чисто албанско село

 

На северним странама, на њеном средишњем делу, 80 километара дуге Шар планине и јужно изнад Призрена, смештена је Средачка Жупа, са обе стране горњег тока Призренске Бистрице. У време Краљевине Југославије имала је административни статус општине са седиштем у Средској. У географском смислу Средачка Жупа обухвата живописну котлину између Призрена и Брезовице према врховима Шаре. Многи је називају Призренска Жупа или само Жупа. Средачка Жупа је заграђена врховима: превојем Превалац, на око 1.515 метара надморске висине, са севера Ошљаком 2.212 метара, а на југу Црним Врхом на око 2.600 метара надморске висине. Преко ње је водио важан средњовековни каравански пут Солун – Скопље – Призрен – Скадар. После 1945. године, Средачка Жупа губи статус административне области и сва насеља која су јој припадала добивају статус месних заједница општине Призрен.

ТЕК НЕШТО ВИШЕ ОД 100 СРБА

У живописној нетакнутој природи обитава 16 села са више од 8.000 становника, међу којима је тек нешто више од 100 Срба. До 1999. године овде је живело близу две хиљаде Срба. Притисци Албанаца и несигурност су били главни разлог одласка Срба из северних шарпланинских крајева после 1999. године. Данас је Срба највише у Мушникову – 60так , Драјчићу 15-так, Горњем Селу – седам, Средској – шест, Стајковцима – два и Плањану – један. Само је Стружје чисто албанско село. Према катастру из 1977. године Средачка Жупа, некада општина са седиштем у Средској, је обухватала површину од 163 км квадратних. Села у Средачкој Жупи, по називима, али и топонимима других места сведоче да су српског порекла и да су овде вековима живели Срби. У географски очуваној природи је 16 села: Поуско, Јабланица, Локвица, Речане, Живињане, Плањане, Небрегоште, Манастирица, Стружје, Доње Љубиње, Горње Љубиње, Средска, Драјчићи, Богошевце, Мушниково и Горње Село. Старе оронуле и дотрајале куће, многе покривене каменим плочама и срушене, говоре о ишчезлом животу подно шарпланинских врхова. У сваком српском селу је више празних кућа него оних у којима се живи. У школи у Драјчићима нема српских ђака од 2004. године. До 1999. године школа у Драјчићима је бројала више од 70 ученика Срба и Бошњака који су наставу похађали по наставном плану и програму Републике Србије. Школа је била истурено одењење ОШ „Средска” из Средске, суседног великог чисто српског села. Нажалост, данас нема српских ученика у Средачкој Жупи. Остали су само стари а Албанци су. Ето, покушали 2004. и да сруше школу у Драјчићима, говоре Срби у Средској. Преостали остарели Срби мало могу учинити да се окрену некој већој пољопривреди, традиционалном сточарству или другим пословима. Бошњаци су ти који се баве више предузетништвом.

РЕТКЕ ПОСЕТЕ НАДЛЕЖНИХ

Традиционална оријентисаност становништва у Средачкој Жупи је сточарство, које током читавог ХХ века стагнира. Последњих деценија XX века почиње развој малих предузећа у областима трговине, транспорта, услуга и угоститељства. Ова област је позната по великом броју угоститељских објеката где се спрема веома квалитетна домаћа храна. Већина ресторана је смештена у каменитој дубодолини поред саме Призренске Бистрице, изнад манастира Светих Арханђела, а највише их је у селу Речане. После 2000. године се појављују и прва предузећа за производњу и телекомуникације – прича Живојин Тодоровић из Мушникова, села у којем је данас највише Срба, око 60. У Жупи тренутно ради фабрика сокова „Фрути” код Речана, фабрика за производњу стиропора у Мушникову, те два каменолома. Турска је помогла земљорадничкој задрузи „Село” у Речану да покрене производњу чувеног шарског сира а урађено је доста и на гајењу малина. Српска села у Средачкој Жупи буквално су десеткована после 1999. године а мало се учинило на повратку. Овде је за Србе посао мисаона именица. Преостали Срби, углавном стари, говоре да живе од социјалне помоћи и пензија а мало ко од њих може да се бави већим сточарством и другом пољопривредом у крају који је углавном шест месеци под снегом. Најизвеснија је неизвесност српских села у Средачкој Жупи у којој младост не станује више од две деценије а малобројне, самотне и старе Србе у Средачкој Жупи до сада нико није посетио из Београда. З. Влашковић

Подели на: