Преживео рањавање са 28 метака албанских терориста

ЗОРАН ГАВРИЋ РАТНИ ВОЈНИ ИНВАЛИД ИЗ ЛОЗНИЦЕ МЕДИЦИНСКИ ФЕНОМЕН

 

Гаврић (53) је тог кобног 6. априла 1999. године гледао смрти директно у очи. Изрешетан је са двадесет осам метака из калашњикова али је преживео. Пензионисан је 2002. године и жеља му је да и његов син обуче униформу и да као правник заузме позицију полицијског инспекотра у Шапцу где ради канцеларијске послове
Ратни инвалид Зоран Гаврић Гавра из Лознице је као припадник Посебних јединица полиције ( ПЈП) био ангажован и на Косову и Метоихији, где је у једној акцији око Преказа, негде у време када је хапшен и убијен вођа такозване Ослободилачке војске Косова, Адем Јашари, у нападу албанских терориста задобио и преживео 28 рана од метака из калашњикова. Челични Гавра, како су га касније назвали, је неком „лудом срећом“ уз помоћ својих сабораца и српских лекара све то преживео и данас са својом породицом живи у Лозници и спреман би био, како каже, поново да се бори ако затреба. Завршио је Школу унутрашњих послова у Сремској Каменици и био запослен у МУП-у. Кад се заратило на Косову и Метохији био је међу првима који је пошао да се бори за КиМ.
Зоран Гаврић нерадо говори о овом рањавању јер увек наново треба да се враћа на те страшне муке али како је прича о њему узела маха, он је ипак понавља медијима па је тако и за „Јединство“ испричао како је израњаван у селу Трнавцу код Преказа на Косову и Метохији 1999. године.

Само му мозак и срце нису погођени

Зоран Гаврић (53) тог кобног 6. априла 1999. године гледао је смрти директно у очи. Изрешетан је са двадесет осам метака из калашњикова и потом доживео две клиничке смрти, али је Божјом вољом преживео и тако постао медицински феномен – човек од челика. О њему је у књизи „Косемтска легенда“ први писао Милован Дрецун.
– Моја јединица је посебна јединица полиције и наш задатак је био очување реда и обезбеђење државе. Био сам командир одељења од осам људи. Имао сам 28 гдина, ожењен са двоје деце. Ми смо много месеци проводили доле. Дали смо све од себе, нисмо се штедели. Шватили смо да треба том народу помоћи и да он живи угњетаван и сви смо прилазили са великим задовољством. Када смо били у тој класичној акцији чишћења у којој сам израњаван био сам најистуренији када се то догодило. Снимали су ме преко ограде. Нас двојица смо у Шипољу ушли у једну кућу у којој је било троје људи. Двојица су била у униформи УЧК а један у цивилу. Само је један имао аутоматску пушку. У првом налету сам добио десетак метака. А онда ме оверио са 60 метака. Испалио је цео шаржер у мене. Био сам погођен са двадесет осам метака од чега су ми биле поломљене и руке и ноге и био сам сав избушен. Само су ми мозак и срце остали непогођени. Овако прича Зоран Гаврић.
Гаврић објашњава да је то је преживљавао као у филмовима, не осећаш бол, меци који пролазе кроз тебе не боле. Осећаш само да се приликом удара метка твоје тело окреће лево, десно. Ниједног момента, како каже, није губио свест. -Само сам у једном тренутку приметио да ми је цео комбинезон изрешетан и да крв липти на све стране у млазовима. Све време сам био свестан, чак сам давао инструкције како да ме извуку. Моја јединица ме је изваличила 45 минута. Болови су наступили касн ије и то такви који су равни лудилу. Највише сам се бојао како ћу све то психички да издржим, напомиње Гаврић.
У избављењу овог хероја, човека који је право медицинско чудо учествовали су припадници ПЈП из његове јединице који су га пребацили до Клиничко-болничког центра у Косовској Митровици, а потом су лекари водили бригу о спашавању његовог живота.
-Моје су ме колеге носиле, а један ми је у рукама држао црева испала из стомака од решетања. У КБЦ-у у Косовској Митровици сво медицинско особље је изашло да ме дочека. Прва операција је трајала 12 сати. Оперисао ме је др Марко Јакшић. А нада мном је бдела анестезиолог др Ева Витић. Када сам се пробудио прво сам видео њу. И она ми каже: „Ја сам Ева, два дана смо се борили за Ваш живот“. А ја мислим да нисам ја то у рају, каже духовито храбри Гавра којем је тек предстојао пут операција, лечења и опоравка. -Помислио сам да сам већ стигао у небо и у рај. Међутим, то је била дивна докторка која је најзаслужнија за овај мој други живот. Питала је да ли би могла сад да оде кући код деце, јер је два дана и две ноћи била поред моје постеље”, присећа се свог буђења.

Психичку патњу је најтеже издржати

Лекари су му након буђења из коме саопштили да су се први пут суочили са оваквим случајем у пракси и да никад до сад нису имали пацијента ког је погодило толико метака.
После операције у Митровици, трећег-четвртог дана Гаврића су пребацили у Ниш. Тамо му ништа нису радили, остао је два дана, а потом је пребачен на ВМА у Београд. Е ту настају танталове муке, медицинска и лична Гаврићева борба за живот јер је оперисан давдесетак пута. – Два прста немам на левој нози а десна нога ме стално боли. Мало храмам јер ми је десна нога доста страдала, али могу да ходам… Ипак велики проблем ми представљају ти болови који никада не пролазе…
После свих тих силних операција Гаврић је две и по године само лежао јер на ноге није могао. Он је са 85 килограма спао на 48 па су га послали у бању Ковиљачу на рехабилитацију. У Бањи је срео доктора Марка Јакшића који је и сам био на неком опоравку од саобраћајног удеса. -Одмах сам га препознао и питао за број телефона др Еве Витић јер сам желео да је чујем. Када сам је добио телефоном она ми је рекла: „Где си Гавро, где си легендо“ и мало смо поразговарали. А да вам кажем да ми је било тешко јер су ми син и ћерка тада били мали. Мислио сам како ће они сами… Што се родитеља тиче и они су све то са мном преживљав али. А мајци су прво рекли да имам четири ране, па потом да имам осам… А она је не верујући питала да ли сам живили они нешто неће то да јој кажу…
Овај издржљив и храбар човек је две и по године лежао непокретан, и само гледао у једну тачку. Није могао ни у колица. На руци, по стомаку и леђима и дан данас носи огромне ожиљке који и поред јаке воље не дају човеку да заборави бар на трен на тај кобни дан. Сада се креће уз помоћ штаке, а само он зна како на промену времена боле старе ране. Где год да оде на море или базен непријатно му је јер је упадљив. Али психичка бол је најтежа јер је тешко поднети чињеницу да си инвалид 100 посто а био си натпросечно способан и здрав. Било му је због тога веома тешко да се опрости и од службене униформе.
Храбри патриота Зоран Гаврић је ипак срећан човек јер је успео да победи неумољиву смрт и да стане на ноге. И даље воли своју земљу и како каже поново би стао пред калашњиков да заштити недужне. Гаврин син је пошао његовим стопама, ради у полицији у Шапцу али за сада само канцеларијске послове. Три године прима минималац од 42.000 динара. Гавра би највише волео да и син који је завршио правни факултет понесе униформу и да буде полицијски инспектор. Његова ћерка живи у иностранству. Зоран Гаврић са поносан и на своје унуке.
Гаврић је пензионисан од 2002. године. Задовољан је примањима и животом. Примедбу има на онај део медицинских услуга да када добије бању не треба да чека јер оваквих ратних инвалида нема много у Лозници. – Погађа ме то да ја морам да молим и да чекам, а ваљда би требало да имам приоритет јер чему служи моја борачка легитимација, каже Гаврић.
С.Ђукић