Приче о судбини лепотице Султане Петровић

ЧЕТВРТИ РОМАН ЛЕЛЕ МАРКОВИЋ – ДИЛБЕР ТУТА ЈОРГУШОВА

 

Роман Леле Марковић „Дилебр Тута Јоргушова“ је мозаик од 27 прича испричаних у првом и трећем лицу а у чијем је средишту Дилбер Тута, чувена по лепоти Призренка Султана Петровић

Слушајући небројано много пута, у детињств у и младости, песму “Разболе се Дилбер Тута” из грла свога оца и златног грла свога деде Драгутина Марковића, књижевнца Лела Марковић написала је и ових дана објавила роман „Дилбер Тута Јоргушова“. Овом свом издању уредничку улогу поверила је др Александри Новаков, а рецензију проф др. Радивоју Младеновићу и проф. др Љиљани Пешикан -Љуштановић. Роман о чувеној призренској лепотици Султани Петровић, познатијој као Тути Јоргушовој је одјек ове приче која се преноси и с колена на колено и песме коју зна или је бар чуо сваки Призренац. Лелина обрада ове приче у роману „Дилбер Тута Јоргушова“ , како сматрају и рецензенти, може бити добра основа за драмско извођење. А речи ауторке да се позоришна представа на ову тему некада играла у Призрену само додатно потврђују препоруку рецензената:
Приказан менталитет Призренаца
– Као дете сам гледала свог оца Мирољуба (Мирчета) у представама аматерског позоришта у Призрену. Незаобилазни мотив играних представа под управом Момчила Николића (касније Златка Маврића), биле су теме из живота Призрена из пера Драгана Марковића: “Дилбер Тута” и “Разграњала грана јоргована”. Сећам се и “Сусрета братства” – позоришног фестивала, сусрета глумаца из целе Југославије који су тих дана походили Призрен. Представа “Дилбер Тута” увек би напунила салу а старе Призренке би, обучене у призренску ношњу, долазиле да гледају причу о чувеној призренској лепотици. Чика Драган се у драми позабавио Тутином неоствареном љубави са Ванчетом. Драма је заснована на дијалозима који осликавају говор старог Призрена, тужним и шаљивим, везаним за основну тему и приказ менталитета и обичаја. И касније сам слушала легенду о дилбер Тути али ми је увек недостајало више података: шта се са њом десило после те љубави и туге, ко је била дилбер Тута у ствари, како је размишљала, у каквој је породици одрастала, да ли је била срећна у свом животу… каже Лела Марковић.
-Роман Леле Марковић „Дилебр Тута Јоргушова“ је мозаик од 27 прича испричаних у првом и трећем лицу а у чијем је средишту Дилбер Тута. Једина прича у којој је наратор јунакиња романа је „Искушење“, драматична прича о покушају усвајања детета самохране мајке. Структурисан овако, роман личи на потоке који се уливају у заједнички ток. Распоред прича није увек хронолошки, уз напомену да се у некима од њих ретроспективно причање зналачки користи. Сам живот Дилебр Туте подељен је у три периода: младост пре удаје у Призрену, удаја и брачни живот са Призренцем Лазом Ђурђевићем, други брак са Тетовцем Милетом Бошњаком, каже др Радивоје Младеновић.

Како мерак објаснити речима
С обзиром да је лик Дилбер Туте саздан од прича различитих наратора, осветљен је свестрано и слојевито.
Као приређивач хрестоматије “Призренски поменик” – зборника објављених биографија о знаменитим Призренцима од 13-20. века, желећи да обухвати и знамените Призренке Лела Марковић је преузела за Поменик текст проф. Константина Костића о Султани Петровић – дилбер Тути. Између осталог о Тути професор каже:
“Врање је дало Коштану и Митка, а стари Призрен – Туту Јоргушову, чија је лепота постала пословична, била песма за себе, сејала мир у душе младих Призренаца, палила љубавне страсти и инспирисала на стварање.
-У тренутку где застане реалност а почне легенда, тамо где недостају подаци а почиње машта, наступа писац. Да попуни све празнине, да донесе дух прошлости, мирис времена, дах културе, одјек песме, чари љубави. Да као сликар наслика све оно што је у фрагментима остало у генетском коду, сећању, у тежини носталгије, лакоћи младости, у песмама које су се генерацијама певале, блажиле душу и крепила срце, каже Лела Марковић. Она у овом роману покушава да објасни шта је то мерак за шта каже да се тај осећај не може речима описати. А ц о роман је у ствари прожет тим и таквим осећањима било да је реч о љубави или о уживањима у природи, граду Призрену и свему што се у њему дешавало с редином прошлог века и раније.
Књижевница Лела Марковић је се за помоћ и подршку у стварању овог романа захваљује рецензентима, затим Бојану Бабићу и Златку Маврићу на саветима и свесрдној подршци, Зорану Гарићу, директору Покрајинског завода за заштиту споменика на уступљеној фотографији из издања Завода.
Игуману манастира Бањска, оцу Данилу захваљује за сећање на обичај умивања иконе Св. Илије. Свом оцу Мирољубу Марковићу, теткама Оливери Вуковић дев. Марковић, Борислави Баровић дев. Марковић, и Оливери Богојевић дев. Дашић за сећања на Призренце и Призренску свадбу. Јефи Љакић се захваљује за податке о породици Петровић, Синиши Јовановићу за легенду о платану цара Душана (коју је чуо од г-дина Луке Аврамовића а он од монаха), Сунчици Сенић(дев. Долашевић), Игору и Дејану Тодоровићу и Јовици Стојковићу за додатне информације и подршку.
С.Ђукић