ПРИЛЕПНИЦА СА ДВЕ СРПСКЕ КУЋЕ
У подножју брда где се налазе остаци средњовековног града Прилепца налази се село Прилепница у коме данас живи неколико хиљада Албанаца и повремено овде бораве две српске породице, које нису продале своје куће и имања На седам километара северо-источно од Гњилана, изнад питоме Косовско-поморавске котлине издиже се брдо Прилепац.
На њему су и дан данас, мада једва видни, остаци старог средњовековног града Прилепца, којим је господарио отац цара Лазара, властелин цара Душана Прибац Хребељановић. Највећи део остатака града прекривени су дебелим слојевима земље који крију тајну минулих векова и времена када је овде живот бујао. У Прилепцу, који је још уз град Призренац био први одбрамбени бедем некада моћног трговачког и привредног средишта овог дела ондашње Европе, града Новог Брда, рођен је и своје детињство провео српски кнез Лазар, који је у Боју на Косову 1389. године, бранећи отечество овоземаљско и српство „дао главу за крст часни и слободу златну”, задобивши „царство небеско” које је довека.
НЕОПХОДНА ИСТРАЖИВАЊА
Не тако далеко од остатака средњовековног Прилепца, у подножју брда надомак вештачке водене акумулације језера Прилепница саграђеног 1983. године, налази се истоимено село, данас настањено са неколико хиљада Албанаца. У ово место повремено долазе и две српске породице, Денић, које овде нису продале своја имања, попут других Срба који су то учинили у предратним и послератним годинама. У Турском попису становништва 1455. године село Прилепница, подно града Прилепца се помиње као село које припада области Бранковића и како је тада забележено у њему је живело 55 српских душа и четири Влаха. У новијим историјским документима је забележено, да је Прилепница до 1939. године имала 46 српских и 60 албанских домова. О томе сведочи, на основу истраживања и аутор више монографија овог краја Станислав Којић. Он каже да се у време Другог светског рата, српско становништво из Прилепнице присилно иселило, а након рата одређеним законским актима тадашњих комунистичких власти им је забрањен повратак, те је у селу остало само седам српских домова у то време. Број Срба је у Прилепници поново растао након Другог светског рата, али су шездесетих година и касније кренули да продају своја имања и да се исељавају, док је број албанског становништва растао. Своја имања нису продале две поменуте породице Данић, које данас живе у оближњем Шилову, али долазе и у родну Прилепницу где имају куће и имање.
ПЛОЧА СЕ ДОНОСИ И ОДНОСИ
Старији Срби који потичу из Прилепнице сећају се времена, када је на месту где је саграђена вештачка акумулација, некада било чак 14 воденица, те су многи и из других села у Косовском Поморављу у његовој котлини и побрђу доносили овде у бисагама и запрежним колима да мељу жито. Након изградње вештачког језера, воденице су потопљене. Код села Прилепнице налазе се остаци старог утврђења Чаропан. Био је део комплеска града Прилепца. У подножју пак Прилепца налазило се још једно утврђење које се звало Радановац, такође део комплеска одбрамбеног бедема града Прилепца. Са падом Новог Брда под турску власт 1. јуна 1455. године све је порушено и кренуло да тоне у заборав. Данас Срби из Косовског Поморавља дођу, многи и са стране, оживе успомену на град Прилепац на празник Видовдан, када се окупљају да одају почаст палим српским јунацима у Косовском боју и да се поклоне њиховим сенима пред меморијалном плочом на којој је уписан датум смрти и датум рођења цара Лазара. Тог дана је износе на врху некадашњег старог града. Не чувају је стално тамо, јер је више пута била изложена вандализму, рушена и демолирана. У неколико српских села Божевцу, Рајановцу, Боровцу која су око Прилепца, број Срба се из године смањује. Остали су углавном старији људи који млађима радо преносе приче о легенди о цару Лазару, а које се тичу његовог живота у овим крајевима док је био дете. До брда Прилепца се може стићи из правца села Рајановца, Божевца и Новог Брда, веома лошим земљаним путем, а надомак самог врха брда направљене су степенице које воде до места одакле пуца прелеп поглед на околину укључујући и тврђаву Ново Брдо. С.Ивковић
