Призренске крошње – симбол трајне молитве

КОЛО СРПСКИХ СЕСТАРА ПРИЗРЕНА ЧУВА ДРЕВНИ ОБИЧАЈ ПРАВЉЕЊА КРОШЊИ ОД СВЕЋА

 

 

Српске сестре из Призрена сачувале су један леп обичај прављења крошњи од воска. То је била традиција док су биле у Призрену, а уз благослов оца Илије Шмигића наставиле су је у Гавриловском храму у Београду

Удружење „Коло српских сестара из Призрена“ сачувало је своје постојање и после рата 1999. године када је дошло до прогона Срба са Косова и Метохије. После расељења из Призрена Коло је регистровано у Београду, а имало је и свој пододбор у Нишу. Са председницом Кола српских сестара у Београду, Милијаном Думановић, разговарали смо о оснивању Кола, бројним хуманитарним акцијама и о једном старом и веома ретком православном обичају – вештини прављења крошњи од свећа дугих пет метара које у ту сврху и данас, с љубављу и вером у Бога праве вредне, штедљиве и педантне Призренке. На ову вештину нас је подсетила и упутила књижевница Лала Марковић која се родном Призрену часно одужује бројним књижевним делима. А од још једне Призренке, судије и књижевног ствараоца Наде Хаџи-Перић смо кроз њене записе, до детаља сазнали како се праве и који је смисао призренских крошњи од свећа.
Данас Коло српских сестара Призрена са седиштем у Београду броји 35 чланица. Окупљају се редовно, четвртком у цркви Светог архангела Гаврила (Гавриловски храм) у Хумској улиц и код Партизановог стадиона. Сестре се баве хуманитарним радом, друже се, слаев Св Петку и помажу за све славе три славе у Гав риловском храму уз благослов оца – проте Илије Шмигића, старешине цркве. Прва храмовна слава је слава Св архангела Гаврила 26. јула, друга је слава Св Пантелејмон 9. августа и трећа слава је Св Матрона Московска 2. маја која се слави од када је о. Илија био у Русији.

Хуманитарне акције и посете манастирима

-Оснивач и прва председница кола српских сестара била је наша старија сестра Биљана Костић Мишић. Она је Коло основала 1993. године у Призрену и од тада смо се окупљале и организовале бројне акције. Прво смо ишле у Републику Српску, носиле камионима разноврсну помоћ у храни и одећи, брашно, шећер, уље и друго. Наши мужеви су били директори у јаким индустријским и другим предузећима у Призрену тако да смо могле да обезбеђујемо приличне количине помоћи за Републику Српску деведесетих година. Имамо и бројне захвалнице за наш рад. Потом смо дочекивале избеглице у Призрену, а десило нам се да смо потом и саме избегле, чему се никад нисмо надале… Од 1998. и 1999. године смо прикупљале и носиле хуманитарну помоћ нашој војсци јер је и на Косову и Метохији кренуло по злу… Сећам се да су нам своје производе даривале фабирке „Перлонка“, „Лирија“, „Орвин“. ПИК „Прогрес“ и бројни други дародавци. И саме смо сакупљале своје постељине, јастуке, одећу за хуманитарне потребе. Сада имамо 35 чланица, напомиње Милијана Думановић.
Чланице Кола српских сестара Призрена са оцем Илијом Шмигићем одлазе у Призрен кад год је могуће, али и појединачно јер многе од њих тамо имају имовину. Организују хуманитарне сусрете и обиласке манастира на Косову и Метохији, поготово за велики хришћански празник Видовдан, негујући и ширећи љубав према Светињама, према Косову и Метохији као и према људима, свештенству и монаштву, стожеру наше вере на том простору у ововременским околностима.
Српске сестре из Призрена сачувале су и леп и редак обичај прављења крошњи од воска. То је била традиција док су биле у Призрену, а уз благослов оца Илије наставиле су са излив ањем воска и мотањем крошњи од дугачких свећа које праве од вишеструког конца који провлаче у отопљеном воску. Кажу да да крошње заправо симболизују биљку Христов венац, која подсећа на Христово распеће. Овај обичај присутан је само на Косову и Метохији и то како нам је рекла Милијана Думановић, само у Призрену, Пећи и у Ђаковици. Призренске сестре направе и до 400 -500 крошњи које дадују неким црквама, а део је за продају.

Обичај из турског ропства

-Посебно преплетене танке воскане нити су се одвијале како претходни део сагори. Тако је крошња представљала једну дугачку свећу која се палила на почетку службе, гасила на крају и опет палила на следећој и тако за све дане Васкрса. Фигуративно, да се нит молитве не прекине, да је жена стално под тим лиснатим дрветом под којим ће наћи заклон, окрепљење и снагу да настави до краја поста, до Васкрснућа Христа, каже Нада Хаџи-Перић.
За изливање дугачких свећа и мотање крошњи поред воска и конца потребан је простор. Када отопе восак у једној већој шерпи, припреме и неколико струкова (три нити) памучног конца дужине пет метара који потапају више пута у шерпу са воском. Истовремено те нити придржавају две по две сестре.
Једна од жена штапићем који је имао рачву, придржава нит потапајући је у загрејани восак а друга хватајући врх конца полако вуче нит свом дужином дуж дворишта или у па рохијском дому Гавриловског храма. Битно је да нит са натопљеним воском све време лебди у ваздуху да се тај први слој воска осуши. Друга жена хвата завршни део нити и тако их једна са једне а друга са друге стране држе док се тај први слој воска не охлади. Друге две узимају другу нит, и тако све по две. Онда би прва провучена нит ишла на потапање за други слој, па трећи, и тако све нити које би извукле. Кад се охладе и стегну, завршене нити стављају их на сто по дужини, водећи рачуна да се не споје. Кад је све готово српске сестре из Призрена које плету крошње седе око стола и крећу са мотањем односно плетењем. Када се заврши са плетењем нити у крошњу, на врху остаје крај односно фитиљ који се пали за празнике.
Крошња заправо представља једну дугу, намотану свећу у в иду крошње (корпице) која лепо мирише док гори. Како се фитиљ упали расплете се један мали део нити, однсоно н амотане свеће, који остаје уз крошњу која се држи у руци док фитиљ гори. Кад сагори тај одмотани део, одмота се следећи и тако редом. Како се крошња плела (намотавала) тако се док гори одмотава. На тај начин онај ко држи и употребљава такву крошњу односно свећу, упелетену тако да подсећа на корпицу, био је у непрекидној светлости и молитви Исусу Христу. Обичај је како каже Милијана Думановић постојао још у време Турског ропства.

С.Ђукић