Професор, под качкетом

Опроштај од професора Миладина Распоповића

 

Када ме је видео први пут после моје операције, професор Миладин ми је рекао: „Провео си досадашњи живот у песми и игри, али, живот није игра, живот је задатак, а твој задатак је да испишеш муке наше косовско-метохијске”! И пратио је моје писање, и писао рецензије и поговоре, и књигу о мојим књигама написао, и говорио на скуповима приказа мојих књига, изговарао је против оних, који су ме резилили што истину пишем: „Све је вештачко на њима, само су природно глупи! Уплашили су се твојих књига, кад су схватили да те својим опаскама, уопште, нису уплашили”! Причајући о тешким моментима из свог живота, од комунистичког затвора до синовљеве смрти, објашњавао је: „Највећа срећа је победити властиту несрећу”! Своје пријатеље, који су олако прихватали сва зла која се намећу Србима, саветовао је: „На зиду без ексера, виси само паучина! Немој да ти је свеједно, од тога се човек никад не опорави”! Кад се вратио са једногодишње робије у комунистичком затвору, питали су га како је издржао на робији, а он је одговорио: „Кад ми је било тешко, увек сам подсећао себе, да ми неће бити боље, ако се предам”! А кад је објашњавао зашто не може у компартију, изрекао је: „Не сме човек све што може”! Од дана младости, до свог последњег часа, професор Миладин Распоповић је исказивао потпуну наклоност према лику и делу команданта ЈКВуО, ђенерала Михаиловића. Кад је у Митровици почео да слуша разне Митровчане, који су почели да ђенерала називају „кољачем”, он је изговарао љутито. „Кад прође олуја, људи забораве дрво, под којим су се крили! Ех, тако је то, кад загракћу вране о соколу”! О Титу и Титоидницима и Арнауташима, како је звао српске комунисте са Косова поља и Метохије, знао је да каже: „Јосип Броз Тито је сатанско острво у српско-православном мору, а комунизам је лудачка кошуља на телу српском”! Кад би видео да неки његов ђак чита новине, професор му је говорио: „Није памет скупа, али, нема да се купи! Буди резервисан према ономе што налазиш у штампи, док истина нађе свој пут, лаж обиђе свет! Истина о животу каже: да користимо ствари и да волимо људе, а не да волимо ствари, а користимо људе”! Кад му се један колега, још увек неожењен, поверио да му се свиђа колегиница, али да не зна како да испуни своју жељу за њом, професор се насмешио и прозборио: „Немој да правиш маглу у глави, жеља не зна шта је немогуће, зато се спусти из облака, позови је на вечеру и искажи јој своју наклоност”! Много је волео и поштовао своју супругу Душицу, професорку биологије у митровачкој гимназији. Често је у друштву пријатељских брачних парова знао да изговори: „Највећа љубав је, кад паметан воли као будала! Ето, ја увек све најлепше говорим о својој жени Душици, а најчешће је похвалим да има најбољег мужа на свету”! Неколицини својих пријатеља се жалио: „Плаше ме будале! Не плаши ме усамљеност будала, они се из будалитета извуку, плаше ме будале, које се удруже, па утичу на Србе да сви постанемо будале! Ех, није основно питање да ли постоји живот после смрти, већ да ли сте живи пре смрти”?! Професор, под качкетом, Србовидник Србоверја, кудио је све мековратије и бескичменије понашање Срба-комуниста, које је бивало све веће и завршавао куђење речима: „Хоће нашим главама кроз зид”! А гледајући своје колеге, које су стално имале проблем са исказивањем својих мисли, он их је саветовао: „Истреси надушак шта те мучи, какав год да си, оптимиста мисли да је ово најбољи свет, а песимиста се плаши да је ово – истина”! Срце је као велики аутобус, али, у тај аутобус могу да стану сви, којима је Косово и Метохија у срцу! Такво срце је имао професор Миладин Распоповић! Ми, његови ђаци из Косовске Митровице, били смо његова деца и за сваког од нас било је места у његовом срцу! Није близак онај, коме можеш дотаћи руку, већ онај коме можеш такнути и дотаћи душу! Четврт века професор и ја смо изливали један другоме своју душу у јутарњем телефонском разговору тачно у осам сати ујутру, али и преко дана! Од раног јутра ме је подбадао да проучавам и да пролазим кроз хладне ходнике историјских лекција о стварању земље Шиптарије на територији јужне Рашке, Косова поља и Метохије! Тако су настајали и моји романи о догађањима на Косову и Метохији! Неколико дана пред његово упокојење, причали смо о „злим временима, којима нас је западњачки сатана обдарио, па смо се питали како су људи постали тако несвесни своје несвесности”, и професор је болно уздахнуо: „Време се разболело, разболели га људи! Време плаче, јер зна себе у здравијем стању! И само време, када се погледа у огледало, чуди се зашто је такво”! Откако га нема, јутро ми недостаје, онако како би моја душа желела! Ех, да, рече професор: „Жеља не зна шта је немогуће”! Срешћемо се, драги професоре, тамо, где сви стигну! Нећу ни ја овде вековати! Стижем!

Зоран Милојевић