ПРОМОЦИЈА ВЕЛИКОАЛБАНСКЕ ИДЕЈЕ
Пише: Рада Комазец
Око посете Аљбина Куртија Северној Македонији подигла се велика бура. Посета незванична, али сусрети са македонским градоначелницима албанске националности званични уз заставе „Косова” и „велике Албаније”, а без македонске химне . Све изговорено у Тетову није ново као ни иконографија.
У приштинском насељу „Улпијана” у социјалистичком периоду постојала је основна школа „Хасан Приштина” коју су похађала и српска и албанска деца. Још у том периоду Хасан Приштина је имао и своју улицу у Приштини и другим градовима по Социјалистичкој Аутономној Покрајини Косово. Већина људи је мислило да је то Албанац, припадник Народноослободилачке борбе, јер се подразумевало да комунисти дају имена трговима, улицама, школама само својих погинулих другова или симпатизера партизанских јединица. Уз просветитељски рад и огромна улагања на Косово и Метохију у развој покрајине, фабрике, инфраструктуру… Албанцима је било дозвољено све што је Србима забрањено. И Тито је увелико користио дупле аршине. Увек на штету Срба.
На крају Првог светског рата око Хасана Приштине формира се покрет који се залаже за отцепљење Косова и Метохије од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и припајање Албанији. У октобру 1919. Хасан Приштина је са делегацијом састављеном од припадника сепаратистичког покрета боравио у Паризу у циљу добијања подршке француске владе за отцепљење Косова и Метохије од Краљевине СХС и његово уједињење са Албанијом.
Не бих се ни сетила Хасана Приштине да га Курти у Северној Македонији, пре неки дан, није поменуо као најомиљенију политичку личност 20. века међу Албанцима. Наравно, да није могло без помена и његовог политичког оца Адема Демаћија.
Сви затварају очи пред Албанцима и њима је дозвољено да чине што год хоће све док је то на уштрб српског народа. Оно што је радио Тито сада чини Запад. Корени ове идеје сежу од Призренске лиге 1878. године која је тражила уједињење свих Албанаца Отоманског царства у један велики албански вилајет. Премијер „Косова” Аљбин Курти пре неки дан посетио је Тетово, а присуствовао је и у Чаиру, у Скопљу, свечаности поводом преименовања улице „Друга македонска бригада” у име сепаратисте Адема Демаћијa. У свом обраћању Курти је хвалио поред Адема Демаћија свог политичког оца и Албанца Хасана Приштину. Дакле, све оне који су радили на сепаратизму и отцепљењу Косова и Метохије од Србије и припајање Албанији, или борце за „велику Албанију”. То је постало уобичајено а нико од европских званичника није се ни огласио. Курти говори јасно и код њега нема различитих интерпретација. Он отворено износи да у албанском простору постоје снажне политичлке снаге које заступају идеју о уједињењу Косова и Албаније, а да је то жеља свих Албанаца.
То нису више спорадичне изјаве извучене из контекста, које се могу различито тумачити већ јасно изречене и поновљене више пута. Курти је одавно ушао у једно поље, а то је игра са емоцијама и идентитетом, прешао све границе и постао заробљеник идеје која припада националном покрету из 19. века. Поједини историчари и аналитичари у Приштини уједињење дефинишу као концепт природне Албаније да би се идеја о уједињењу прилагодила савременим трендовима интеграција, наглашавајући да је у природи етноса да људи, који припадају истој нацији, желе да живе једни поред других. Може ли прича о евроинтеграцијама и уједињењу са Албанијом ићи заједно?
Идеја о такозваној „великој Албанији” је много старија од европских интеграција и Албанцима много ближа и дража, а ћутање Запада им помаже да остваре свој вековни сан. Земље Западног Балкана имају будућност само као мултиетничка и мултирелигиозна друштва. За помирење и сарадњу су кључни мир, демократија и напредак – то је некакав европски наратив, али само декларативни јер се Албанцима све гледа „кроз прсте”. Куртијев сан постаје све опаснији, а идеја о „великој Албанији” се изнова рехабилитује и постаје све проблематичнија. ЕУ никада није реаговала на такве изјаве Куртија али и других званичника из албанског националног корпуса. Заправо, Запад је „ветар у леђа” Албанцима на Балкану. У Лондону конгрес сила 29. јула 1913. потврђује одлуку о формирању Албаније на предлог Аустроугарске, која је инсистирала да Албанији припадне и Ђаковица, Дебар, Корча, Јањина, Струга, Охрид, Пећ и Призрен. Србија је уз подршку Француске и Русије ипак успела да добије Пећ, Ђаковицу, Призрен, Дебар и Охрид. У марту 1999. године колективни Запад бомбардује Србију са циљем да јој одузме покрајину Косово и Метохију и преда Албанцима, а већ у фебруару 2008. године по инструкцијама Запада, Косово проглашава независност. Након оружане побуне Албанаца у Македонији потписује се Охридски мировни споразум 2001. године, а петнаестак година касније под премијером Зораном Заевим, којег је довео Запад, Собрање мења македонски Устав и Албанци постају равноправни са Македонцима у Северној Македонији.
Јасно је да се Албанцима, посебно Куртију, жури и да му је превасходно важно стварање такозване „велике Албаније” а после тога европске интеграције. Нема стрпљења за чекање да се негде у Европи сретну. Стално оживљавање и понављање приче о „великој Албанији”, коју потенцирају заговорници те идеје, без реакције званичника ЕУ, може бити јако опасна за цео регион и запалити и онако крхки мир.