ПРОТИВ НЕПРАВДЕ И МРЖЊЕ БОРИМО СЕ ЉУБАВЉУ, ТРПЉЕЊЕМ И СВЕДОЧЕЊЕМ НАШЕ ВЕРЕ И ТРАДИЦИЈЕ

 Славећи Божић ми не вређамо осећања наших суседа који могу бити друге вере или који не верују у Бога. Нажалост, менталитет одрицања од своје традиције, да се људи других вера не би повредили, погрешан је пут. Ни ми немамо ништа против тога да и они празнују своје празнике. Страдање нашег народа на Косову и Метохији се и даље наставља, уз све већу бахатост локалних властодржаца и њихових помагача, који често не реагују на бројне неправде са којима се наш народ суочава. Ипак, укрепљени нашом вером и окупљени у нашим црквама, одолевамо и одолећемо, уз Божију помоћ, свим искушењима као и много пута до сада, јер су ови простори од Бога благословени, јер је то наша Света Земља – беседио је Његово Преосвештенство епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије

 

 

Служећи Господу на земљи, коју људи учинише немирном, својим животом, молитвама, благим речима и љубављу показује другима око себе отвореност за живот и солидарност међу људима, учећи вернике Српске православне цркве да им срца буду извор радости, наде и благослова и за оне друге вере који деле са њима косовску земљу. Да буду радосни и испуњени надом у дефинитивну победу Божије истине, правде, милосрђа, доброте и љубави. Призивајући Спаситеља моли за људску спремност изградњу праведнијег, бољег и хуманијег света на темељима истине. Његово Преосвештенство епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије обилази свакодневно застрашене, злостављене, хапшене, болесне и усамљене вернике СПЦ по најудаљенијим српским срединама на Косову и Метохији, дајући им наду у опстанак и поручујући са тог светог места да сваког дана истински проживљавамо и доживљавамо рођење и васкрсење Исуса Христа.

• Христос је преузео на себе јединствену спасоносну функцију за цео људски род. Шта је потребно да учини сваки човек да то Христово деловање и жртва уроди спасоносним плодом код сваког човека?

Приближавајући се радосном празнику Рођења Христовог, важно је да отворимо своје срце, да би у њему, као у витлејемској пећини примили Христа Спаситеља. Подсетимо се само, Христос, предвечни Син Божији у телу, није дошао на свет у богатству и сили, јер за Пресвету Богородицу и Јосифа тада није било нигде места у Витлејему, осим у малој пећиници у којој су чуване овце. Нису га објавили и прославили мудри учитељи тадашњег времена, већ су први вест о рођењу Христа примили прости пастири који су чули анђеле који славе рођење Спаситеља. А поклоне су му принели мудраци са Истока, из далеких страних земаља. Зато је важно да у свом срцу створимо атмосферу смирене витлејемске пећине, да у простоти душе и ума славимо Богомладенца са пастирима и да му принесемо све наше дарове које нам је он као Бог дао. Тада ће плодови Божијег дела на земљи заживети у нама и угледаћемо вечно „сунце правде” које је једина светлост у тами овога света, чији су људи тог истог витлејемског Богомладенца, након 30 година, осудили на распеће.

• Поједини људи се одлучују да верују тако што имају лични однос према Богу. Може ли такав начин веровања заменитин осећај сигурности и снагу вере која се доживи у заједници и Цркви?

Наша вера се пројављује и у личном односу према Богу као и у односу према ближњима и васцелој творевини кроз Цркву. То двоје није одвојено. Што више израдимо лични однос поверења у промисао Божији, кроз молитву, пост и друге врлине, то ћемо бити више способни да живимо потпуније као чланови Цркве, Тела Христовог, у коме сви сабрано од многих бивамо једно у Христу, Духом Светим. Вера у Бога није психолошки метод који нам даје осећај сигурности. Штавише, Христос нам не обећава блага овога света, већ нам говори да ћемо бити прогањани и да ћемо страдати истине ради. Али је исто рекао и то да који претрпи до краја, велика ће његова награда бити у Царству Божијем. Ову тајну посебно доживљавамо на Литургији где сви сабрани, и стари и млади, и имућни и сиромашни, и образовани и прости, приносимо дарове са нашим свештеником, који сви постају Тело Христово и тиме показујемо да смо једно у Христу, а не група појединаца. Зато, да бисмо живели духом литургијског заједништва, треба у личном подвигу да победимо самовољу, гордост и поуздање у ствари од овога света. Када у нама заживи пламен истинске вере и поверења у Бога онда свој најдубљи смисао постојања видимо управо у Цркви, чији смо чланови и, која нас стално сабира и укрепљује.

• С обзиром на данашње трендове и ставове савременог човека, породице и млади људи су у великој опасности да подлегну духу времена које се све више удаљава од Господа, искривљујући Божија и морална правила. Како се одупрети и остати у сагласју са Христовом науком?

Као и у древна времена и данас се људи, а посебно млади, суочавају са изазовима овога света. Црква је у почетку, управо, узрастала у свету у којем нису постојала морална начела, која су после изграђена када се хришћанство проширило.Тако да је било много саблазни, али су се хришћани држали заједно и крепили вером у Христа, а неретко су и страдали сведочећи истину у свог Бога и Спаситеља. Данашње време је слично тим раним временима, јер смо сведоци разградње хришћанског морала у свим сферама живота, што треба нас хришћане да подстакне да се још више утврдимо у вери и нади да једино у Христу можемо да нађемо истинску утеху, радост и мир, како у нашим породицама, парохијама, тако и на ширем плану. Народ који заборави основна начела хришћанске вере, неминовно се отуђује од Бога. Наш народ се духовно изградио управо на темељима Еванђеља. Уколико бисмо заборавили своје наслеђе, своје традиције и обичаје, постали би смо једно племе које би вихор овога света и века разносио по целом свету. Зато је једини начин да се одупремо тој бујици све јачих промена у свету у коме живимо, да се што више утврђујемо у хришћанском животу, да редовно идемо на богослужења, молимо се, држимо постове и стално се враћамо ономе што је наше претке надахњивало да су нам оставили толике дивне светиње, које сијају као светионици у помрачини савремене историје.

• Због пољуљаног система вредности расту и непоштовање, завист, грамзивост, лаж, мржња, односно запрљаност греховима. Који је најефикаснији начин да човек искрено победи наведене лоше особине и нађе мир у себи и са околином?

Страсти као што су завист, грамзивост, лаж, мржња и друге, плодови су самољубља и живота који у центар поставља нешег старог човека, пало човеково „ја”. Такав погрешан начин живота који је узрок свих неслога, патњи, ратова и сваког зла, последица је отуђења од Бога и Божијих заповести. Као што се страсти стичу лошим навикама, тако се и врлине изграђују трудом, подвигом у добрим навикама и непрестаним ослањањем на благодат Божију, јер се ниједна врлина не може задобити без помоћи Божије. У тој борби кључно место има покајање – преумљење, у коме се умом и срцем стално враћамо Богу и ономе што је добро и племенито и удаљујемо се од сваког зла и сваке прилике која нас може одвући у погрешном смеру. Наравно, то доста зависи од окружења, па је зато важно да се трудимо да живимо у заједници са људима који теже истом циљу и окупљамо се у Цркви. Црква је као Нојева лађа, која одолева бујицама нашег времена и у којој једино можемо сачувати себе. Наша светосавска Црква вековима је очувала српски народ као децу Светог Саве где год живели, без обзира на границе и ратове и све невоље.

• У болести сваки човек на свој начин доживљава немоћ, пролазност а неминовно назиру и крај овоземаљског живота. Неки постају очајни и буне се против Бога. Колико је у тој ситуацији важан приступ болести, односно вери?

Болест је део живота у овоме свету која подлеже законима промењивости, старења и који се завршава телесном смрћу. Господ, као једини животворац, донео нам је вечни живот који надилази биологију и зато каже да онај који у њега верује, ако и умре живеће. Са таквом вером у живот који надилази границе природе, времена и простора једино можемо да се суочимо и са болестима и свим страдањима знајући да је претежније здравље наше душе и да је коначни наш циљ да у васкрсењу свих будемо са Христом и у Њему да баштинимо вечни живот, живот у коме нема ни бола, туге, ни уздисања. Ова вера нам даје снаге да се лакше суочимо са свим искушењима овога света и губитком наших ближњих, који је само привремен, јер и они пребивају у Христу и чекају сверадосни дан Васкрсења.

• Иако верници за Божић славе Христово рођење, у тржишном контексту фокус се са духовног аспекта све више пребацује на комерцијално и материјално, које преузима празничну атмосферу. Како посвећеност и изворни смисао Божића задржати на Господу, Цркви и породици?

Нажалост, Божић се широм света све више комерцијализује. У великим градовима можемо видети многе украсе уочи Божића, првенствено ради новогодишњих празника, где нема ни Христовог лика ни духовног смисла празника Рођења Спаситеља. У таквим условима веома је важно да Божић празнујемо духовно и да своје домове пре свега украсимо миром и љубављу, да своја срца окитимо праштањем и милосрђем, а да само уместо куповине поклона гледамо пре свега како да своје срце подаримо Христу и своју љубав нашим ближњима. Тада ћемо, и у породицама и у Цркви, да прослављамо Рођење Христово првенствено на духован начин и оно ће нам бити на изградњу и спасење.

• У западној култури може се чути да се назив Божић избаци из употребе под изговором да се не повреде осећаји оних који славе хришћанске празнике а нису верници. Може ли се Божић одузети хришћанима и представити секуларном свету као празник?

Славећи Божић ми не вређамо осећања наших суседа који могу бити друге вере или који не верују у Бога. Нажалост, менталитет одрицања од своје традиције, да се људи других вера не би повредили, погрешан је пут. Ни ми немамо ништа против тога да и они празнују своје празнике. Секуларизација божићних празника је један забрињавајући феномен који је прославу Рођења Христа Богочовека претворило у дане распродаје, куповине поклона, јела и пића, чиме се овај празник „предвечног сунца” Христа, опет враћа на пагански празник „сунца” који је слављен на зимску равнодневницу, уз неуздржано понашање и општу распуштеност.

• Овај Божић дочекујемо у сенци ратова, страдања, тероризма и тешких судбина људи и у Светој земљи којом је ходио Створитељ?

Да. То је тужна реалност времена у ком живимо. Данас, тамо где се пре више од 2000 година родио Христос Спаситељ, сада букти рат у коме страдају многи невини људи, међу којима и хришћани, наша браћа и сестре. Цар мира донео је мир свету који није од овога света и који се не може ни добити ни сачувати уколико га сами не задобијемо у својим срцима. Страда се и на другим просторима где живи много наших једноверних хришћана и у многим црквама радост Божића биће засењена страхом од граната, бригом за ближње и општом неизвесношћу. Не заборавимо да, када је сам Спаситељ дошао у овај свет, одмах је био изложен прогону. Пресвета Богородица са Богомладенцем, и свети праведни Јосиф, одмах су после рођења Христовог морали да беже у Египат да би се сачували од злог цара Ирода, који је у гневу, побио све младенце у витлејемском крају. Кротко избеглиштво Христа Богомладенца у првим недељама свог живота пример је којим нас Бог учи да је Он са свима онима који су принуђени да напусте своје домове и који се склањају пред невољама рата и прогона.

• Док бесни рат у Светој земљи, нема мира ни на Српској светој земљи ни за Србе ни за Српску православну цркву. Како Српска православна црква доживљава покушај отимања храмова које су са пуно љубави и пре много векова градили српски владари и српски народ на Косову и Метохији?

Страдање нашег народа на Косову и Метохији се и даље наставља, уз све већу бахатост локалних властодржаца и њихових помагача, који често не реагују на бројне неправде са којима се наш народ суочава. Ипак, укрепљени нашом вером и окупљени у нашим црквама, одолевамо и одолећемо, уз Божију помоћ, свим искушењима као и много пута до сада, јер су ови простори од Бога благословени, јер је то наша Света Земља. Важно је само да на неправду и зло не одговарамо на исти начин и да се против мржње боримо, љубављу, трпљењем, али и сталним сведочењем наше вере и традиције, посебно чувајући наше светиње које су вишевековни путеводитељи нашег народа кроз историјска беспућа.

• На прошлогодишњи Бадњи дан рањена су српска деца док су носили бадњак. Каква би била Ваша порука и Србима и Албанцима на КиМ уочи прославе Божића?

Празник Рођења Христовог, без обзира на све невоље и тешкоће, дочекујемо са радошћу, знајући да је Господ „Сунце Правде” – Онај чија је истина и пресуда последња. Они који мисле да неправдом и терором могу да протерају наш народ и изграде своју срећу, у суштини раде себи на штету и зато је једини пут ка општем напретку свих, поштовање права других људи, без обзира на њихово порекло. Зато, треба да имамо трпљења и наде у Бога и чврсто се и одлучно боримо истином за оно што је наше и што су нам наши преци оставили у наслеђе. Честитајући радосни празник Божић нашим верницима, свим људима добре воље на Косову и Метохији, и свуда у свету, желимо мир и свако добро од Бога, уз наш радосни божићни поздрав: МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ! Рада КОМАЗЕЦ