Провоцирање грубог одговора власти

ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ, НОВИНАРКА: Опозиција већ дуго покушава да натера власт да реагује силом на протесте. Опозициони медији давно су прогласили Вучића диктатором. Сад се ради о томе да га покушају натерати да се и понаша као диктатор. Мени се чини да су и редакције НИН-а и Данаса морале да рачунају да ће јавност бити шокирана и да су морале да рачунају са тим да ће одговор бити оштар

 

Сваког разумног и пристојног грађанина ове земље, био за власт или опозицију, забрињава стварање атмосфере линча, која се пласира кроз поједине медије. Управо о томе разговарамо са новинарком Љиљаном Смајловић, коју одликује бритак језик, искреност, самосталност, а изнад свега професионализам.

• Срби на Косову и Метохији јако су забринути због лоше атмосфере која се ствара у друштву у Србији и страхују да се то може негативно одразити по њих, односно решење косовског проблема. Имају ли разлога за бригу?

Наравно да имају. Свака дестабилизација Србије њима ће се одмах разбити о главу. Власт у Приштини, која год била, радовала би се слабљењу Србије,  односно слабљењу ауторитета власти у Србији. Кад Курти каже да хоће да преговара само са Србима са Косова, а не са Београдом, он заправо каже да му највише одговарају саговорници који немају јаког ослонца у Београду.

• Да ли су фотографије и карикатуре насловних страна са снајпером упереним у груди председника Србије суноврат новинарства, уметничка слобода, или методологија обојених револуција са поруком – бићеш срушен оружјем?

Насловница Данаса представља још један корак у правцу радикализације политичких размирица у Србији. То је корак ка нормализацији суровости у политичком животу. Ја верујем редакцији НИН-а кад тврди да није хтела да поручи, ко се оружја лаћа, од оружја ће и погинути, али су такве асоцијације у делу јавности неизбежне, шта год да су биле намере уредничког колегијума НИН-а. Чини ми се да Коракс и Данас иду и даље у провоцирању грубљег одговора оног дела јавности који подржава Вучића. Опозиција већ дуго покушава да натера власт да реагује силом на протесте. Ово је покушај изазивања цензуре за коју би власт била одговорна.

• Да ли се овај начин изражавања у новинарству може назвати интелектуално-критичка мисао, а упућена сугестија да овакве насловнице нису добра порука, притисак на медије и цензура?

Све у новинарству зависи од контекста. Мени се чини да су и редакције НИН-а и Данаса морале да рачунају да ће јавност бити шокирана и да су морале да рачунају са тим да ће одговор бити оштар. Мислим да би, без обзира на провокацију, власт погрешила када би одговорила државном цензуром или било каквом другом врстом репресије према овим медијима. У природи је грађанске непослушности да покушаваш да натераш државу да против тебе користи силу. То демонстрантима засад није успело, а ово је покушај изазивања државног насиља другим средствима. Надам се да ће остати на провокацијама и да неће бити употребе цензуре против медија који, цртањем мета на грудима политичких протнвника, померају границе јавног дијалога у демократском друштву. Другим речима, опозиција и опозициони медији давно су прогласили Вучића диктатором. Сад се ради о томе да га се покуша натерати да се понаша као диктатор.

• Да ли одређене европске институције као и наше, које се залажу за „коректност, слободу новинара и медија”, примењују дупле аршине у зависности од тога како су опредељени поједини новинари или медији из којих долазе?

Европски и западни центри моћи примењују различите аршине и протежирају оне медије које они код нас финансирају. То су углавном опозициони медији. Међутим, треба бити фер и рећи да је чак и Тања Фајон НИН-ову насловницу назвала „неодговорним новинарством”, које се мора осудити.

• Како смо дошли у ситуацију да медији са традицијом и новинари са искуством, који свакодневно причају о етици и професионалном новинарству, постају отворено пропагандисти политичких партија и какву поруку шаљу младим колегама?

Тако што не поштујемо Кодекс новинара Србије, у ком пише да је са новинарством неспојиво отворено залагање за неку политичку опцију. Код нас се медији деле на опозиционе и провладине, што је подела која најбоље одговара политичарима, али мање новинарима и јавности. Грађанин сад опет мора да купи више новина или да гледа више телевизија да би сазнао спектар политичког мишљења у друштву, да би сазнао шта се све мисли у Србији. Те паралелне стварности нису добре, као што није добра ни тврдња да је само опозициона штампа слободна. Наши новинари се више и не труде да се претварају да су непристрасни, а то би морали да доказују у сваком професионалном новинарском тексту.

• Највећи део Србије жели да живи у миру јер им је превише политичке и економске нестабилности. Нису ли демократски избори и народна воља једини начин да се то обезбеди?

Поставили сте ми оно што се на суду зове „наводећим” питањем, али у демократији се власт смењује на изборима и не могу да понудим неки други одговор и да хоћу. Р. Комазец