ПРОВОКАЦИЈЕ НА КиМ СУ ПОКУШАЈ УВОЂЕЊА СРБИЈЕ У РАТ

 Књиге су један од најдрагоценијих сведочанстава једног времена и најбољи документ о људском постојању на овој планети. Комуникација преко књиге је незаменљива. Тако да је у нашој историји писана реч сведочанство времена. Ово што се ради тренутно на Косову и што ради та карикатура од њиховог премијера, је, заправо, покушај да се Србија увуче у рат, да НАТО интервенише и да се Срби протерају са Косова. Они се неће смирити док буде и једна мачка српска на Косову – рекао је академик Душан Ковачевић

 

 

Колико год обавеза имао и кад год га позовемо и кажемо: „овде „Јединство”, оставио би све по страни и говорио за наш лист. Да би избројали сва његова дела и награде морамо се добро позамислити, али несумљиво „Маратонци трче почасни круг” одредили су га као професионалног писца и утрли пут ка успеху. У својим драмским комадима осликава друштво од гротескности до озбиљности, а пошто је живот Срба на Косову и Метохији, преозбиљан, претежак и на ивици сукоба, са драмским писцем, сценаристом, филмским редитељом, песником и академиком Душаном Ковачевићем разговарали смо о литератури и политици.

• Ваше јединствене драме, представе и филмови наилазе на успех и изван граница Србије. Да ли они дођу спонтано или циљано бирате и препознајете шта је пријемчиво укусу публике?

Следеће године 2023. је 50 година од премијере моје драме „Маратонци трче почасни круг”. Премијера је била у јануару 1973. године, а исте те године у децембру је била премијера „Радована III”, тако да сам у једној календарској години као студент четврте године Академије имао два комада на великој сцени Атељеа 212. Тада почиње мој професионални живот писца позоришних комада, касније сценарија за филмове, режија и посао управника. Једном речју, школовао сам се да бих писао позоришне и филмске приче. „Маратонци” су ми отворили велика врата у свет позоришта на најлепши могући начин. Јавили су се ту неке проблеме идеолошке природе, јер су ме на Стеријиним играма напали људи из партије, тврдећи да је то једна нихилистичка прича, чак су и поставили питање ко ће ми дати диплому на Академији, јер су се моји професори са Академије побунили. Тако да је тај инцидент био и почетак неспоразума који сваки човек у уметности повремено има. Једном речју, од те 1973. године, од пре 50 година, ја сам постао професионални писац.

• У томе сте доста успешни, заправо у врху…?

По неким последњим подацима које је моја супруга скупљала, зато што смо морали да правимо уговоре са позориштима, моји комади су одиграни у скоро свим европским земљама, заједно са Америком, Канадом, Новим Зеландом, Јапаном, Русијом па чак су и у Техерану изведена два комада. Преко 250 позоришта у свету је одиграло неку од мојих прича, а филмови су врћени, нарочито „Андерграунд” који је добио Златну палму, у већини земаља света. Кад поменух „Андерграунд”, управо се спрема позоришна представа у Атини по тој мојој причи. То је одговор на ваше питање, да ли човек нешто планира. Када нешто радите, трудите се да то што радите урадите добро, у том тренутку најбоље, а шта ће од тога на крају као вредност да се догоди, нико не зна. После више од пола века рада могу рећи само да сам урадио више него што сам очекивао и мање него што сам могао. Значи, то је моја дефиниција мог целог посла.

• Има се утисак да сте поезију писали опуштено, лагано и успутно…?

Песме сам писао још у основној школи као сви ђаци који повремено напишу нешто за своју душу. Приче сам озбиљно радио за потребе комада „Радован III”, тамо имамо Јеленчета песника који пише неке родољубиве, носталгичне, сентименталне песме. Те песме су и почетак моје књиге „Ја то тамо певам”. Касније сам током живота и рада написао доста песама и углавном сам био у сопственој служби. Када би ми затребала нека песма за позоришни комад, за књигу или за филм, онда бих седео и писао.

• Дакле, ипак, је поезија споредна у Вашем стваралаштву?

Мој примарни и основни позив је писање драма, односно, комедија. Велики излети су били у свет поезије и у свет филма. Чак у свету филма сам данас у нашој земљи, а нарочито у окружењу и свету познатији као филмски стваралац, јер је филм комуникативнији и брзо прелази границу. Неколико филмова су на пример култни филмови у неким земљама. „Ко то тамо пева” се приказује у Француској већ од како је скоро створен. Поменути „Андерграунд” је у неким земљама исто као домаћи филм. Дакле, када нешто радите никад не знате где ће то што радите наћи свој пут.

• Чини се да Срби носе у себи колективно памћење. Колико то утиче на стваралаштво и да ли је то и Вас одредило за литературу?

Човек се сећа многих ствари из живота претходних генерација. Пратећи себе и свој живот и гледајући себе у лику огледала све више личим на оца и деду. Често и размишљам као они.

• Значи ли то да старењем, заправо, упознајемо себе ?

Прича о генетици постаје ми све јаснија и све разумљивија. Имате очигледне трагове генетике, то је боја косе, боја очију, висина, а уколико нисте наследили неко богатство, наследили сте сигурно неке болести. Полако са годинама уочавате да сте наследили карактер и да то колективно сећање је дубоко умрежено у вашој свести и подсвести. Оно што су вам родитељи или преци причали доживљавате као да сте били у том времену. Ја сам сад написао неколико прича по сећању и по снимљеном разговору са мојим дедом, Цветком Ковачевићем, који је био учесник Првог и Другог светског рата. То су приче као да је реч о научној фантастици и не могу да се измисле. Тако да сам многе догађаје и приче, које сам касније реализовао као позоришне представе или као филмове, чуо у неколико реченица. Биле су у ствари есенција за рад који се касније током процеса стварања надограђује. Али, суштина добре приче је ако можете причу да испричате у једној реченици. То сам покушавао да испричам студентима док сам био предавач на Академији. Што је краћа реченица сажета за једну позоришну или филмску причу, то је све боље. Чим је просто проширена на једној страни, нешто није у реду. Међутим, када испричате догађај у једној реченици, он може да вас заледи и опчини.

• У којој мери је књижевност важна као сведок свог времена?

Књиге су један од најдрагоценијих сведочанстава једног времена и најбољи документ о људском постојању на овој планети. То је лако доказиво од пергамената, хијероглифа, старих писама, нека и дан данас нису растумачена од пре пар хиљада година па до дана данашњег, то је сведочанство. Приче које су усмене, а које неко није записао, нестале су. Тако да у нашој историји писана реч је сведочанство времена. Један од најбољих примера за то је наравно Вук Караџић који је скупљао народно стваралаштво. Ми би остали без велике епске драгоцене литературе да није било њега и његових шетањи, разговора, писања и преписивања народних песама као на пример Старац Милија из околине Крагујевца кад му је рецитовао Бановић Страхињу. То је била занимљива анегдота где он пише: „Чича је волео да попије, а слабо је рецитовао док није мало попио, а кад мало више попије онда заборави”. Тај старац је њему изрецитовао неколико песама које су данас најдрагоценије песме из народне књижевности. Остаће тајна да ли је тај старац то срочио, измислио или је и он само преносио. Тако да су те дивне песме од непознатих даровитих писаца, песника, остале као тајна.

• Колико напредак технологије угрожава писану реч и књиге?

Каква ће бити судбина књиге у односу на силну технологију, врхунску технологију која јој је условно говорећи конкуренција, нисам баш превише меродаван да вам на то тачно одговорим, пошто ја немам мобилни телефон. Немам таблет, немам компјутер, немам апсолутно ништа. Живим и пишем и помажу ми људи, пре свега моја супруга, која прекуцава руком писане текстове у компјутер. Али, ја немам намеру да улазим у још један паралелни свет јер сам цео живот провео у паралелном свету. Откако сам почео да се бавим овим послом као осамнаестогодишњак па до дана данашњег живим у том неком свету који није реалан. Још би ми фалио један на то све што имам и што стварам приче из сећања и ваздуха. Зар да уђем још у један други паралелни свет који би ме деконцентрисао и уништавао реалност. Увек сам био изненађен и запрепашћен кад одем негде на одмор и видим људе који седе, да ли је то море или планина, у прелепом крају и гледају у мобилни телефон. Не гледају ту лепоту у коју су дошли, не користе ту лепоту, него седну и сатима гледају у телефон. Онда се човек упита, зашто су долазили. Само су џабе правили пут и трошак. Технологија никад суштински угрозити књигу. Периоди панике угрожености уметности трају од како је света и века. Наша генерација је сведок тога. Када се појавила телевизија, људи су причали да ће нестати филм. Што би, кажу, човек ишао у биоскоп кад има филм на телевизији. Међутим, баш тих година филм је доживео највећу експанзију. Дође мода, а онда кад се филмска индустрија развила до те мере да су били редови пред биоскопима, било је приче да ће нестати позориште. Ништа није нестало. Ево и дан данас смо сведоци, добра представа се гледа на карту више, филмови су посећени, не тако као раније, зато што смо у једном периоду уништили филмске биоскопе, који се полако враћају поново, а књига, као што сам напоменуо, је поново у истој врсти интересовања као што је одувек била. Имате људе који ће целог живота желети да имају књигу у руци. Кад ви читате ту књигу, имате директну везу и са писцем и са временом у којем је књига писана. . Није скраћено, није препричано. Он пише вама, имате осећај да пише вама. Кад читате нечије стихове, имате осећај да је то писано вама и та комуникација преко књиге је незаменљива. То је као што причамо о вештачкој интелигенцији. Вештачка интелигенција ће помоћи у многим областима. Међутим, има само једна ствар коју никад неће остварити, а то је емоција. Никад неће компјутер или било каква машина што је налик на робота као човека имати емоцију. Нешто што нема емоцију није живо биће. Јесте корисно, али није живо.

• Да ли пишете нешто ново и какав је осећај писца када заврши дело?

Мој посао је такав да увек размишљам о томе шта би то било добро за мене лепо да испишем као сећање, као догађај, тако да је писање кад се писањем бавите озбиљно, начин живота. То није професија то је, дакле, начин живота. Ја возим кола и на дугим путовањима размишљам шта би било да доживим нешто јако занимљиво или чујем док пишем неке приче. Имао сам изузетно занимљиве саговорнике који су светски познати људи и хоћу да запишем те сусрете. Није ту реч о мени, реч је о неким филмовима који су историја филма. Тако да сам имао прилике да будем део тих прича и сведок јако занимљивих сусрета и догађаја.

• И поред Ваше сатиричне књиге „Двадесет српских подела”, често указујете на поделе и поларизације српског друштва. Одакле толике поделе и зашто нисмо нешто научили из историје?

Двадесет српских подела је број на коме сам се зауставио, а могао сам да напишем још двадест, тридесет, педесет… То је наш усуд. То је нешто што је мене од раног детињства чудило, нервирало и ужасавало. Док сам гледао како за једним столом у кући, на слави, рођендану или у кафани седе људи који се свађају око неке приче, делећи се по свим могућим основама. Одрастао сам у крају, у Мачви, где је нажалост било и тих великих подела током Другог светског рата на четнике и партизане и знао сам врло добро фамилије које су биле на којој страни у селу. Касније сам тек схватио зашто су ови из ове фамилије овакви а зашто су ови онакви, али то се само причало у пола гласа тамо педесетих и шездесетих годинапрошлог века. Те поделе ево до дан данас нас коштају нормалности. Гледам телевизију и неке људе који упркос здравом разуму причају некакве ствари које нису тачне. Код нас постоје неки људи које ја гледам већ 30-40 година који ништа друго не раде, осим што причају. Њихова професија је да причају. Шта ради човек? Прича. Чиме се бави? Бави се причањем. Да ли је био на власти, да ли је сад на власти или жели да буде на власти, ако је сад млад човек, он прича. Слушате мање-више исте приче, исте оптужбе, а ми у овом тренутку, мислећи данас и нарочито протеклих годину дана, нисмо били у горој ситуацији, нисмо били у тежим приликама. То свако зна и предосећа. У двадесетом веку смо имали три ултиматума која су се завршила ратом и трагедијом српског народа 1914. 1941. и 1999. године. И како смо прошли? Нестали смо, педесет посто становништва је нестало. Сада су опет постављени ултиматуми. Око тих ултиматума ми се делимо и разилазимо и имамо супротстављена мишљења. Када чујем неког ко претендује на власт да може да реши на пример косовско питање, тако што ће бити толерантан или ће да успостави некакав грађански однос са овим окупаторима у Приштини, мени позли. Јер, једноставно разговора нема. Или ће бити како они хоће или неће бити. А они шта хоће? Хоће државу. Ништа више. Ту нема никакве дилеме, нема грађанских опција, нема ничег више осим голе силе, претњи и силеџијства, разбојништва и свих могућих ствари које су нецивилизацијске. Они који их штите се позивају на грађанска права, на слободе, дакле, на све оно што на Косову нема. Овде у Београду слушате људе који кажу: „Ако би ми сели па са њима разговарали као са људима и направили ово или оно…“ То је прича „трла баба лан”. Апсолутно нема ништа од тога. То је само прича за личну промоцију и, нажалост, те наше поделе су нешто што је у правом смислу опасност за нашу егзистенцију.

• Као по неписаном правилу ратови не могу, на неки начин, заобићи Србију. Да ли смо ми на раскрсници путева или не умемо да се склонимо пред „олујом”?

Наша судбина је да свака генерација доживи рат и страда. Један од узрока за те силне ратове је сигурно та позната наша кућа на путу, на сред друма коју помињу сви људи вековима. То је тачно. Имамо кућу која је на путу Истока и Запада и све силе и армије од раних векова па до дана данашњег, све хорде које су ишле пут Истока и Запада, пролазиле су директно кроз срце Србије. На том путу смо се сналазили и преживљавали некако. Неки пут смо били у рату, неки пут смо се склањали. zПатње српског народа на Косову и Метохији су превелике и претешке. Да ли се некада запитате, има ли нам спаса, да ли ће нас Запад оставити на миру и како уопште видите будућност Косова и Метохије? Ја сам за Косово и Метохију везан родбински, пријатељски и дугогодишњим сарадњама са домовима културе и позориштима. Нажалост, многих људи више нема. Неки су се под присилом иселили, морали да напусте места, градове, многи су се преселили на небо. Та сарадња траје негде од половине осамдесетих година када је Звездара театар, чији сам ја већ много година управник, у Штрпце послала своју технику. Трудимо се колико је могуће да останемо у сталном контакту. Оно што је изузетно битно и важно и што све нас овде забрињава, то је ова тренутна ситуација са нашим људима на барикадама, на Косову. По ко зна који пут људи покушавају у сред, те цивилизоване Европе и те западне демократије и западног начина мишљења, да опстану. Једино што траже то је мир. Траже, замислите само то, да живе као људи. Али, не можете ви кад имате оног пајаца који је у ствари марионета из луткарског позоришта, а конце држе из Европе и Америке, а он се понаша и клати онако како померају конце. Он се креће као човек који је касно кренуо у тоалет. Нећу име да му кажем зато што иначе морам да перем уста. Брука и срамота да једна такава карикатура од човека доводи у неприлику мир на Балкану. Он се игра и као пироман иде и где год може покушава да потпали нешто да изгори. Ове последње претње, да ће ако буде било потребно да буде и жртава, су нешто што је нечувено. Међутим, није проблем што он тако неуравнотежен прича, проблем је што то слушају директно људи који нас опомињу да је то скоро нормално. У целој тој причи се појављује исто тако неуравнотежен човек, немачки амбасадор, који га подржава. Амбасадор је за долазак на територију Србије, јер је Косово окупирани део Србије, морао да прође школу и припрему за долазак у нашу земљу. Он мора да зна да је у тој земљи његова земља два пута починила највеће злочине у историји човечанства. Он је морао да зна да су његови сународници на територији Србије починили зверства каква се не памте. Његови сународници су током двадесетог века у два рата убили преко сто милиона људи. Његови сународници ће бити запамћени за вјек и вјекова као неко ко је починио највећа зверства у историји планете, али не зато што ћемо ми Срби то памтити, него зато што ће то памтити Јевреји, који не заборављају. Ми смо народ који врло често заборавља многе ствари, али Јевреји ће памтити док буде Сунца.

• Шта нам је сада чинити ?

На све могуће начине морамо да сачувамо присебност и мир, јер ситуација је неупоредиво гора него 1940. године кад смо добили оне ултиматуме. Ми смо окружени са 55 милиона чланова НАТО пакта. Цела ова прича, и ове тензије које се догађају почеле су од 24. фебруара ове године кад је почео рат у Украјини, и то што нас сврставају на страни Русије. Русији не могу ништа да ураде, онда се свете нама. Окружени смо са тих 55 милиона где већина земаља има претензије, као што је имала за време Првог и Другог светског рата. Када је Србија била распарчана и подељена. Свако од њих би и сутра то направио поново, а од Србије не би остало ништа. Када су Немци бомбардовали Београд онда су циљано гађали Народну библиотеку да униште сећање и идентитет једног народа. Делимично су успели, зато што је ту неколико хиљада драгоцених књига и рукописа средњовековних нестало као доказ постојања једног народа. Ово што се ради тренутно на Косову и што ради та карикатура од њиховог премијера, је, заправо, покушај да се Србија увуче у рат, да НАТО интервенише и да се Срби протерају са Косова. Ето, ја мислим да се прави такав сценарио. Пошто то наравно Шиптари не могу да ураде сами, они ће покушати да испровоцирају да би реаговао и интервенисао НАТО, а онда би они протерали Србе. То је та прича. Они се неће смирити док буде и једна мачка српска на Косову. Ни он лично. Наравно, њега смирују седативима ови његови спонзори, и кад му кажу: „не може то, не може са таблицама” онда не може. Кад му се каже може, онда може. Тако иде та диригована опасност која шета и удара где стигне. Заправо, негде у суштини тога кад размишљате у чему је проблем, па проблем је у томе што је он био у српском затвору. Уколико би правили филм или причу о њему, онда та нагомилана мржња и то његово пуштање из затвора као некога ко се ослобађа кривице и не издржава казну, је заправо садашња освета, дубоко приватна и дубоко страшна мржња. Ја сам ту мржњу осетио 1976. кад сам био у војсци. У касарни у Сомбору група од десетак Шиптара је једне ноћи из касарне изнела пушке и сакрила у оближњој шуми. Неком брзом интервенцијом су их похапсили, пронашли су оружје које су покушали да пребаце на Косово. Похапшени су и негде одведени, али су направили револуцију. Држали су један ходник под блокадом и направили побуну да нико није смео да уђе у тај део зграде једно време, док полиција није озбиљно интервенисала. Тако да сам био сведок тога јер је једна од тих пушака која је нестала била и моја. Ја сам био у том специјалном оделењу за радио везе и културу који је опљачкан.Имао сам још неке непријатности на Брезовици.

• Управо због тога што сте Ви све навели и због свакодневног терора над Србима на КиМ, колико нам је потребно национално јединство? Па потребно је било јединство увек. Шта смо учинили сами са собом од 1941. -1945. године?

На све злочине и на сва уништавања која су нам окупатори донели и учинили, ми смо нашли да се међусобно убијамо подељени на две политичке опције. За шест месеци 1944. и 1945. године стрељано је близу 60.000 српских домаћина. Мање- више сви су проглашени за сараднике окупатора. То је она чувена изложба која је била у Београду „У име народа”. Пописана су сва имена и датуми. Наравно, то је било под поткровитељством Јосипа Броза кога и данас поједини људи у Србији славе. Те поделе су непрестане и неразумне, те поделе су суицидне. Те поделе не доносе ништа добро. Те поделе ће нам доћи главе, јер једноставно постоје неке ствари које су очигледне и које немају никакве везе са тренутном политиком. Ја не знам коме би данас било драго и била жеља да буде нпр. председник Србије. У овој ситуацији када мораш да доносиш одлуке које су питање будућности и опстанка једног народа, ти си у ситуацији да се бориш и да узимаш ту причу у своје руке, а, заправо, о нашој судбини одлучујемо сви заједно. Свако од нас се пита шта ће бити са нама. z Значи ли то да Ви сугеришете референдум по питању Косова? Друкчије не може. Једноставно и по Уставу и по свим законима, а нарочито по осећању људи за судбину народа. О судбини једне земље одлучује народ, а народ може само референдумом да одлучи. Ту не постоји ни једно партијско, ни једно политичко решење, постоји само воља народа да ли нешто хоће или неће, а то се једноставно решава референдумом. Р. Комазец