субота, 28. јануара 2023. | 17:39
Најновије вести

Прва слепа наставница музике у Србији

ПРИЧА О ПРИШТЕВКИ БОРКИ ЈОВИЋ, ЋЕРКИ РАТНОГ ДОБРОВОЉЦА ЖИВКА И БАБИЦЕ МАРИЈЕ

 

Боркина братаница Верица Томановић и бројни Приштевци би волели да данас Одбор слепих у Грачаници понесе њено име. Борка то заслужује резултатима свога рада и зато што је њена племенита душа отклањала сваку разлику између оних који виде и оних који не виде
Приштевка Борка Јовић, ћерка ратног добровољца српске војске погинулог у Балканском рату, Живка Јовића и прве дипломиране бабице у Приштини Марије Јовић, била је прва слепа наставница музике у Србији која се школовала у Београду а касније и предавала слепима у Дому слепих краља Александра првог у Земуну који и данас носи име оснивача и директора Дома за слепе, Вељка Рамадоановића. Борка Јовић, рођена 1912. као здраво дете у приштинској Црквеној мали, а вид је изгубила несрећним случајем у најранијем детињству када је као петогодишња девојчица остала слепа од експлозије барута баченог у тагару из чауре заосталог метка у чијој се близини нашла и од када је закорачила у свет таме. Али Борка је својом вредноћом и жељом да помогне другима у сличној невољи савладавала све препреке које су могле да је одведу у малодушност и безизлаз. За особе које не виде карактеристично је да имају развијенији слух.
Трагично изгубила вид
Боркина братаница, Верица Томановић, такође проф. музике у пензији, позната из Музичке школе „Стеван Мокрањац“ у Приштини испричала нам је Боркину судбину. -Боркина мајка Марија која је већ доживела велику породичну и личну трагедију јер јој је муж погонуо у Балкнском рату одвела је Борку код лекара одмах по несрећи, али помоћи није било. По савету докотра Нешића, Марија одводи ћерку у тек отворени Дом слепих краља Алаксандра првог у Земуну где је била у групи првих ученика. А мајка, да би била што ближе ћерки Борки која се први пут одваја од породице и тек привикава на домски живот, уписује бабичку школу у Београду коју успешно завршава 1922. године. Борка је у Београду завршила основни школу а затим и средњу музичку школу са децом која су видела и познавала светлост. У школу је ишла одлазећи свакоденвно бродом од Земуна, где је живела у Дому за слепе, до Београда и назад, каже Верица Томановић. Борка Јовић је у Дому за слепе у Земуну често приређивала солистичке концерте. Говорила је Бетовенове речи да је музика веће откровење од сваке филозофије и мудрости. Говорила је да је уметност вечито таласање које оплемењује човечју душу и развија смисао за све што је лепо и узвишено. -Сваке године долазила је у Приштину да обиђе породицу. Била је увек насмејана, препознавала је сваког чим би му чула глас. Након завршетка школе 1932. године Борка Јовић је писала тадашњем министру социјалне политике и народног здравља да је постави за наставницу у Дому слепих „Краља Алкесандра Првог „у Земуну да своје знање примени у обуци млађих другарица, домских штићеница. Управа дома је проследила министру то писмо уз све похвале које је Борка Јоивћ заслужила за одличан успех и примерно владање као вредна и марљива ученица.
Начелник Министарства за социјалну политику и народно здравље Љубомир Хофмановић је потом у Дому слепих у Земуну, на свечаности, прочитао декрет о постављењу Борке Јовић за прву слепу наставницу музике. Том приликом је рекао: „Ви нисте ни у чему заостајали иза оних који имају чуло вида. До сада су Вас васпитавали, а од сада ћете Ви бити васпитач других, оних чија радост, задовољство, бол, тугу, можете само Ви да ос етите, да разумете ону потајну патњу у њиховим душама и да у њихове очи које не виде, уносите животну ведрину и оптимизам“. Управник Дома слепих у Земуну Веља Рамадановић, према писању „Политике“ 17.априла 1932. г одине честитао је својој штићеници врло срдачно постигнут успех. -Наставница Борка Јовић оправдала је сва очекивања. Њени женски хорови певали су без грешке. Соло тачке на клавиру извеле су слепе девојчице са пуним успехом. Овако је писала „Политика“ чији исечак из нов ина нам показује Верица Томановић. Од тада па све до пензионисања Борка је била као прави мисионар музичке уметности онима који као и она немају или су изгубили способност да виде, али чије је чуло за музику и таленат могао да дође до изражаја независно од слабовидости или слепила. Борка је имала способност да се уживи у свет слепих и да им пренесе своу вољу за радим и животом.
Основала Обласни одбор слепих на КиМ
У Боркином сачуваном и педантно сређеном досијеу који нам је поверила Верица Томановић, наилазимо и на молбу Дома слепих из 1936. године, којом моли „за дејство код надлежних да јој од одобре одсуство од двадесет дана ради учешћа на прослави 150-годишњице Завода за глувонеме у Прагу, као и на Конгресу за слепе који се том приликом одржава, а у циљу оснивања Свесловенског савеза удружења наставника за дефектну омладину.“
Прва слепа наставница музике у Србији, Борка Јовић, је децембра 1940. одликована је Златном медаљом за ревносну службу. Удружење слепих Југославије се актом од 5.децембра 1946. г одине обратило Министарству социјалне политике за оснивање обласног одбора слепих за Косово и Метохију. Пошто је Борка Јовић била из Приштине као и зато што је уживала поверење свих слепих она је упућена на Косово и Метохију како би за десетак дана спровела организовање Обласног одбора слепих у Приштини. Борка је и тај део посла ревносно одрадила. Слепа наставница Музике Борка Јовић је била уважавана и омиљена. О њој је „Полтиика“ писала у неколико наврата. А писали су и њени познаници и пријатељи из Приштине. Међу њима су познати писац Пера Стефановић и Драги Морачић који се својим говором обратио присутнима и на њеној сахрани 1991. године када је, по својој жељи, сахрањена на гробљу у Приштини поред своје мајке Марије. Боркина братаница Верица Томановић брижљиво чува све драге успомене на Борку и сву њену оригиналну документацију. О тетки Борки често прича с љубављу, тихим гласом и нежним, тужним поносом. Верица и бројни Приштевци волели би да данас Одбор слепих у Грачаници понесе Боркино име. Борка то заслужује не само постигнутим радом и резултатима већ и зато што је њена племенита душа отклањала сваку баријеру и разлику између оних који виде и оних који не виде. Данас је укључивање слепих у образовање, рад и друштвени живот много организованије и систематичније решено али је пример живта и рада Борке Јовић, а посебно односа њене породице и средине према њој, пример који вреди следити.

Клавир оставила слепој деци у Земуну
Борка Јовић је по својој изричитој жељи, тестаментом оставила свој очувани концертни клавир марке “Паппенбергер” слепој деци у Земуну, који је њена братаница Верица Томановић лично г а је предала Живановићу у Дому слепих у Земуну 27. августа 1992. године. Она је овом приликом предала и сву Боркину документацију, диплому и награду Дому. Славица Ђукић

Подели на: