ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК ЈЕ ПОЧЕТАК ВАСКРСА ДРЖАВЕ СРБИЈЕ

Борбом за аутономију и ослобођење у овим догађајима постављени су темељи нововековне српске државе. У фактичком постојању одређене државне структуре Србије Првог устанка, која међународно-правно није била призната, васкрсла је идеја о самосталној и слободној српској држави која би обухватила у својим границама српски народ који се налазио у турском царству. Када се једном родила, у Првом устанку, идеја о самоуправи, наставила је да живи и кад је устанак пропао – казао је проф. др Мамчило Павловић, историчар

 

 

Сретење је један од најзначајнијих датума у историји Срба, будући да се њиме обележава Дан државности и Дан уставности, а пада и на црквени празник Сретење Господње. На Сретење 1804. године први пут од почетка турске окупације српски народ је пружио организован отпор у циљу ослобођења од турских дахија. Године 1835. у Крагујевцу је проглашен први устав Кнежевине Србије познат као Сретењски устав. Сретење се као Дан државности славило од настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је у Титово време замењен Даном републике, 29. новембар . Одлуком Скупштине Србије 10. јула 2001. године, Сретење поново постаје Дан државности од 2002. године. О Првом српском устанку, његовом значају за ослобођење од Турака и будућности Србије за „Јединство” је говорио проф. др Момчило Павловић, историчар.

• У којој мери је Први српски устанак трасирао пут за коначно ослобођење од Турака?

Први и Други српски устанак, кључни догађаји српске историје, који су започели на верски празник Сретење определили су судбину српског народа и изградњу његове модерне државе од почетка 19. века до данас. Борбом за аутономију и ослобођење у овим догађајима постављени су темељи нововековне српске државе. У фактичком постојању одређене државне структуре Србије Првог устанка, која међународно-правно није била призната, васкрсла је идеја о самосталној и слободној српској држави која би обухватила у својим границама српски народ који се налазио у турском царству. Када се једном родила, у Првом устанку, идеја о самоуправи, наставила је да живи и кад је устанак пропао. У Првом а посебно у Другом устанку настали су први правни акти и одређене институције државне власти Кнежевине Србије. Поред тога, Србија је била укључена и у бројне руско-турске мировне уговоре и конвенције, из двадесетих и тридесетих година 19. века. Захваљујући чињеници што су у време Првог устанка ратовали против Турске као руски савезници (1806-1812), Срби су укључени у Букурешки мировни уговор (28. мај 1812.) први међународно-правни акт којим су Срби уведени као фактор у тадашње међународне односе. У наредним деценијама уз велике напоре и жртве стицана су већа самоуправна права све до коначне независности 1878. године. За Први и Други српски устанак као и период владавине Милоша Обреновића до доношења Сретењског устава 1835, (од 1804-1835) користи се и термин Српска револуција. Први га је употребио Леополд Ранке у својој књизи „Српска револуција” (Die Serbische Revolution). Од њега га је касније прихватио и Вук Стефановић Караџић и данашња историографија. Као последице ових догађаја сматрају се ослобођење Србије од Турске власти, постепена изградња државе (Васкрс државе српске) и препород у српском друштву све до међународно признате независности 1878. године.

• Да ли су јањичари били најсуровији део турске војске у Србији и шта су желели постићи сечом кнезова и убиствима истакнутих Срба?

Турско царство се крајем XVIII и почетком XIX века налазило у стању тихог грађанског рата. Јаничара – одметника било је на свим просторима. Централна власт у Истанбулу је сматрала да после враћања Београдског пашалука од Аустрије неће моћи да уведе ред ако се у њега врате јањичари, омрзнути од Срба. После протеривања бунтовника, Порта је настојала да придобије поверење народа. Румелијски валија био је одређен да у Ћуприји и другим местима окупи народне старешине, придобије њихову наклоност и на тај начин их одврати од сарадње са јаничарима. Такав задатак добио је и Хаџи Мустафа-паша. Он је средином априла 1796. године у Београд позвао кнезове свих дванаест нахија. Тада су кнезови положили заклетву верности султану и обавезали се да ће бранити границе Пашалука. Истовремено су се обавезали да ће свака нахија дати по четири стотине наоружаних људи за одбрану од султанових непријатеља, по стотину за самог везира и по три стотине за одбрану својих нахија. Истовремено, на истом скупу, објављено је проширивање аутономије. Свакој нахији је одређен обор кнез, а њихова надлежност је проширена тиме што је прикупљање дажбина пренето на њих. Нико од Турака није више могао да се меша у прикупљање дажбина од народа. На скупу је изабран и врховни кнез, који је требало да седи у Београду, да врши надзор над радом нахијских кнезова и да од њих примљени новац на име дажбина предаје везиру. За врховног кнеза изабран је кнез Петар из Великог Мостара, односно ћупријски кнез Петар из Гложана. Због опште ситуације. Та и друга права бранили су Срби од самовоље турских власти. Међутим, Порта јануара 1799. године издала је Ферман којим је дозвољен повратак свих јаничара који су за време последњег аустро-турског рата живели у Београду, а када су се 1801. одметници вратили у Београдски пашалук, убили су везира Хаџи Мустафа-пашу, децембра 1801. и већи број Турака. Најпознатији међу тим јаничарима названи дахије – Мула Јусуф, Мехмед– ага Фочић, Аганлија и Кучук Алија, поделили су Београдски пашалук на четири дела и на свим важнијим местима поставили своје људе, наметнувши своју страховладу. Заштитник им је био видински паша одметник од централне власти Видински паша Позван Оглу. Дотадашњи поредак потврђен ферманима из 1793, 1794, 1796. године и уређена кнежинска самоуправа били су уништени. У народу је остало упамћено да су широка аутономна права и слободе Срби у пашалуку имали за време Хаџи Мустафе; који је био паша Београдског Санџака од 1793. до 1801. називан „српском мајком” или „добрим оцем”. Међутим, после његовог убиства, поново су уведени читлуци и повећано опорезивање народа. До тада су кнезови, који су бирани од стране народа, били посредници између народа и турске власти. Јаничари су из основа променили овај ред и уместо кнезова постављали своје кабадахије, а у селима субаше, које су биле потпуни господари над житељима тих села. То је за реакцију стварало услове за побуну народа.

• Како је буна против дахија прерасла у општи устанак против турске власти?

И поред стечених малих слобода и права на локалном нивоу, крајем XVIII века живот Срба у Београдском пашалуку није био ни мало лак. Дугогодишње ропство, испуњено страдањем и насиљем код Срба је изазивало страх од турске моћи и силе. Зулум и страховлада дахија учинили су тај страх још већим. Вук Караџић бележи да се „од турског зулума похајдучило десети део српског народа и није се више знало ко је хајдук, а ко сељак”. Кнежинска самоуправа, наоружани и већ искусни у оружаним сукобима Срби с’ једне стране и турско, посебно јаничарско безакоње, с’ друге стране, припремали су Србе за револуционарна збивања 1804. године. Турци нису залазили у српска села, осим када су сакупљали порез. У време дахијске управе ово правило прекршиле су читлук сахибије. У готово сваком селу они су изградили хан кулуком самих сељана, углавном поред пута, цркве или на месту са добрим видиком. У хану је увек било по неколико Турака – зулумћара, како их је народ називао на челу са ханџијом (субашом). Због њихових лоших поступака ханови су били најомраженија дахијска установа. Много је описа о томе како је углед и достојанство српског сељака био угрожен, као и образ српских девојака и жена које су биле изложене насиљу. Срби, као и турске спахије, сматрали су дахије непријатељима. Пошто нису успели заједничким снагама да их уклоне, српски кнезови су почели припреме за подизање устанка. У селу Орашац, на Аранђеловдан 1803. године, на слави код Стевана Томића, састали су се шумадијски прваци изоколине. Међу њима био је и Карађорђе Петровић. Договорили су се да устанак подигну у марту месецу наредне године. Прота буковички Атанасије их је заклео на верност. „Ко издао, издало га тело; пожелио али не могао поћи: нити му се старо ни младо у кући јављало. Од руке му се све скаменило, у тору му не блејала стока, у обору не рикала. Да Бог да да се у сињи камен створи да се други на њега угледају. Нити био срећан ни дуговечан нити лица Божија игде угледао.” Казивања о српском устанку 1804. Београд, 1980. (приредила Драгана Самарџић). Дахије су преко ухваћених порука биле упознате са припремама за устанак, које су вршене у другој половини 1803. године. Посебну бригу код дахија изазвао је султанов ферман, издат поводом жалби српских кнезова на владавину дахија. У жалби, коју су потписали сви нахијски кнезови и многи виђенији људи, наводи се да јаничарска насиља не могу више да се трпе, јер поред пљачке, јаничари насрћу на част њихових жена и кћери, да нападају на веру, да скрнаве цркве и манастире, да муче и злостављају свештенике и калуђере. У ферману се дахије позивају да престану са насиљима, јер ће против њих бити послата војска, коју би чинили војници друге вере и народности. Дахије су сматрале да би ту војску вероватно чинили Срби из Београдског пашалука, па су по пријему фермана донели одлуку да новим репресивним мерама спрече формирање такве војске. С друге стране, дахије су страховале и да се буна против њих не претвори у аустријску окупацију. Направили су паклени план да да побију све знаменитије Србе чиме би обезглавили хришћане и онемогућили устанак. Овај план дахије су почеле спроводити у познатој „сечи кнезова”, која је започела између 4. и 10. фебруара 1804. године. Дахија Мехмед Фочић-ага је у Ваљеву погубио Илију Бирчанина и Алексу Ненадовића за које је сматрао да би постали вође устанка окривљујући их да у Турско царство доведу Аустријанце и дигну буну против својих господара. Тих дана погубљени су и Петар из Гложана, Марко Чарапић, Стеван Палалеја, Хаџи Рувим и многи други. Одсечене главе српских првака истицане су, као опомена, на калемегданским бедемима. У сечи виђенијих људи у Јагодинској и Ћупријској нахији Турци су успели само да убију кнеза Петра из Гложана, док су се сви остали на време склонили. Кнез Петар је убијен у Ћуприји на Раваничком мосту, када је носио сакупљени данак за своју нахију. У Ћуприји су убијени и Рајица, кнез из Забрђа, поп Милосав и неки Станиша, које је Кучук Алија на реч позвао у Ћуприју. Интересантно је да је већина кнежева и других угледних људи убијена на превару – кад су се одазвали позиву дахија, највише на мостовима, приликом предаје данка… Отуда је одомаћено веровање код Срба било да у Турчина нема вере и да им се неверује на реч.

• Где су била главна жаришта устанка, односно у ком крају Србије се народ највише супротстављао турском зулуму?

Седам преломних дана трајало је време забуне од „сече кнезова” до Збора у Орашцу. Кнезови су били у пометњи због још увек присутног страха од Турака. Поред тога дахије су приморавале становништво да преда оружје. Због тога је народ бежао у шуме, а негде чак и пружао отпор и нападао јаничарске одреде. Од оних српских поглавара који су избегли сечу, неки су се склонили, док су оне „природне поглавице” одмах организовале људе у својим крајевима. У западној Србији то су били Јаков Ненадовић и синовац му Прота Матеја, као и Милан Обреновић, у Шумадији Карађорђе уз помоћ хајдучког харамбаше Станоја Главаша и других, а у источној Србији то је био Миленко Стојковић из Кличевца, уз помоћ кнеза Момира Дугалића из Лучице, Петра Добрњца из Добрње и других. Упркос страху, ипак, преовладао је дух храбријих Срба који су одлучили да се боре за слободу.

• Да ли је било до тада незамисливо победити силну турску војску?

Нравно, али српски устаници, су већ 18. марта заузели Рудник и Ваљево, а у априлу потукли јаничаре код Баточине и Јагодине. Oстатке јаничара, који су се повлачили према Београду потукао је код села Лештана Васа Чарапић. Кад су устаници 20. марта били већ надомак Београда, у граду је завладала паника, дахије су организовале отпор и затражиле помоћ на више страна, нарочито из Босне и Видина. С друге стране били су спремни на преговоре, али не и на знатна попуштања. Помоћ од Порте нису могли тражити, јер су и сами били одметници. Чак су неки писали да је неколико околних паша учествовало у борби против дахија. С друге стране била им је ускраћена помоћ и од некадашњег пријатеља Пазван Оглуа који је и даље тежио да потчини под своју власт и Београд. То је тражио и од Порте у јануару 1804. године. Устанак се проширио на све делове пашалука. Кад су Турци из Шапца чули за устанак у Шумадији затражили су помоћ Али-бега Видајића из Зворника. Он се заједно са неколико стотина својих војника упутио у Шабац, али је поражен 28. фебруара 1804. године на Свилеуви. Ова победа је била од великог значаја за ваљевску и шабачку нахију и устанички покрет у западној Србији. Половином марта 1804. Срби су ослободили готово сва села београдске нахије и Турке натерали да се затворе по градовима и тврђавама као што су Београд, Шабац, Пожаревац, Смедерево, Јагодина, Карановац и други. Крајем априла 1804. године цела Шумадија је била ослобођена од Турака, а устаници, којих је почетком марта било око 10.000, заједно са својим вођом Карађорђем приближили су се Београду. У том тренутку од 12 нахија пашалука, сем Београда, 10 је било очишћено од Турака. Тада се родила идеја и помисао „на право слобођење и на васпостављање старе државе српске”.

• Каква је била улога Русије у Првом српском устанку?

Заштитничка. Срби су били приморани да траже заштиту Руса, кад ту улогу није преузела Аустрија и зато су 3. маја 1804. године српске вође упутиле једно писмо руском посланику у Цариград да им помогне. У том писму се говори о невољама и жељама српског народа, али је такође истицано да ће и даље остати верни султану. „Књижевни и школовани људи стадоше мислити на Русију, тако сродну по језику и по вери” како да добију помоћ Русије за ослобођење. Верујући да устаници могу очекивати помоћ од Русије, Карађорђе је са устаничким старешинама 27. јула 1804. године написао молбу руском цару и одредио изасланство на челу са протом Матејом Ненадовићем, (у делагацији су били још и Јован Протић из Пожаревца и Петар Новаковић Чардаклија, бивши аустроугарски официр ожењен Рускињом) које је 1. септембра отпутовало у Русију. Изасланици су објаснили разлоге дизања устанка, његове дотадашње резултате, неуспеле преговоре са Бећир-пашом и решеност устаника да се боре док не испуне своје захтеве уз јемство Русије и Аустрије. Истакнута је жеља устаника да се у Србији успостави самостална српска држава која би била под заштитом Русије, али која би и даље плаћала данак султану. Такође је затражена помоћ у оружју, муницији, новцу и војним стручњацима. Примивши ове молбе, руски цар је 28. новембра  1804. наредио да се издвоји 3.000 (по некима 5.000) дуката за устанике у Србији и послао писмо руском посланику у Цариграду са упутством како да утиче на Порту. Србима је саветовано да пошаљу депутацију султану и истакну своје захтеве. Устаницима су на руку ишле и међунородне околности. Русија је запоседањем Букурешта ушла у рат против Турске. Срби су јој сада били потребни као савезници и Русија их више није саветовала да остану лојални султану, већ их је подстицала на наставак устанка. Заједничко ратовање Руса и Срба (1807-1812. година) дало је још већи значај српској револуцији и омогућило устаницима да им Русија буде заштитница и савезник. Од тог момента ратовање Срба против Турака је добило нови циљ – ослобођење преосталих делова Србије, а затим и српског народа. Русија је подржала ову идеју. Када је заузет Букурешт од стране Русије крајем 1806. године. Србија је одбила понуду Турске да јој помогне у рату већ своју судбину везује за Русију. Карађорђе је устаничку војску усмерио ка Видину. Продире дубоко у Турску територију. Хајдук Вељко осваја Кључ и Крајину. На другом крају устаници освајају и Понишавље и Куршумлију. На дринском фронту устаници су ослободили Јадар и Рађевину и ушли у Лозницу (1807. године, а затим су преко Дрине продрли до Бијељине и спалили Вишеград и Рудо. Српска војска предвођена Карађорђем, Станојем Главашем и Миланом Обреновићем протерала је Турке из Ужица. Остао је само Соко, као турско упориште. У источној Србији Срби и Руси су напали Мула-пашу, који је држао опкољене устанике Миленка Стојковића, и нанели му 19. јуна 1807. пораз на Штубику. Док је боравио под Штубиком Карађорђу је дошао руски пуковник Палучи, са великим овлашћењима, носећи му писмо од руског министра иностраних дела. „У стану под Неготином” потписана је једна конвенција на којој су потпис ставили Карађорђе, Миленко Стојковић и Јеврем Гагић, а којом се тражи од руског цара да прими заштиту (протекторат) над Србијом и да Србији постави намесника или управника који ће јој прописати уредбе. За градове у Србији тражено је 3.000 регуларне руске војске, два ескадрона каваљерије и један пук козака, с којима ће Срби на своју источну границу избацити 20.000 људи, док би у правцу Црне Горе и Далмације усмерили још 15.000 бораца. Границу према Босни чували би сами Срби. Око овог документа водила се касније дискусија међу устаницама, јер су једни сматрали да се Србија ставља под руску власт а други су сматрали да је угрожена Карађорђева власт, те он, иако је потписао, није ставио свој печат на овај документ чиме је он неважећи. И поред тога српско-руски односи су запали у кризу јер су Французи приморали Русе да склопе примирје са Турском у тврђави на дунавском острву Слобозија, у близини града Ђурђу (Giurgiu, данас у Румунији), 25. августа 1807. године и повуку војску са Дунава што је изазвало незадовољство Срба, посебно вожда Карађорђа. У том миру Срби нису унети већ је само у једној напомени речено да непријатељства престану и у околини Видина и Кладова (Фет-Ислама) где је војска руска са српском помешана. Када су руско-турски преговoри марта 1809. године прекинути и рат се наставио Срби су стали на страну Русије. Румелијски везир Хуршид-паша убеђивао је Карађорђа два пута да прекине ратне операције, али га је вожд по савету Руса одбио. Касније је сам говорио да се покајао. Устаници су своје интересе везали за Русију и њену политику. Аустрија је, пак, била против ширења руског утицаја у Србији. Године 1812. вођени су руско-турски и српско- турски преговори о миру и прављен је план такозваној јадранској диверзији. Букурешки мир је потписан 28. маја 1812. Овим миром је окончан руско-турски рат, а осмом тачком прописане су одредбе о Србији. Млада српска држава нашла се у процепу: губила је фактичку самосталност и постајала аутономна провинција Турске, и уместо рата са Турском, Руси су јој понудили рат против Француске. Потом је уследио последњи удар пред пад Србије – одлука руског цара да повуче војску из Србије августа 1812. године. Одлазак Руса обесхрабрио је Србе и убрзао слом устанка.

• Како су се тада западне европске државе односиле према Првом српском устанку ?

Аустрија је покушала да посредује и у том смислу је одржано неколико састанака устаника са аустријским официрима који су посредовали између устаника и турских власти. Аустрија је била забринута због све већег руског утицаја, евентуалних побуна Срба на њеној територији, прилива избеглица и евентуалног сукоба са Турском. Остале земље, као Француска Наполеонова, није била заинтересована да помогне устанике.

• Колико су устаници у Србији помогли да се Османско царство окрњи и да се остали поробљени народи побуне и коначно ослободе Турака?

Устанак у Србији имао је утицаја и на остале поробљене народе на Балкану, посебно Грке, са којима је успостављена и сарадња. Тако долазимо до тога да су на Сретење започета два догађаја, да су стваране основе за васкрс државе српске, како вели Стојан Новаковић, што је после дуге борбе са великим жртвама и патњама кулминирао слободном и међународно признатом српском државом 1878. чијим границама српска елита није била задовољна. Настављена је борба у будућим ратовима, јер је ван граница те државе остао огроман број Срба под туђинском влашћу. Данас на Сретење 2023. Делови српства су и даље у борби за слободу, основна људска права и равноправност. Слобода је данас за Србе на Косову и Метохији кључна реч и кључни захтев међународној заједници, посебно европским државама и владајућим елитама. Слобода од страха, слобода да живе у својој држави чије су границе међунаронсо признате и одређене током 19. и 20. века. Р. Комазец