РАСЕЉЕНИ И ИЗБЕГЛИЦЕ ДОБИЛИ СТАНОВЕ

 У насељу Брезовица близу цркве Светог Стефана, саграђено 110 станова од којих је 86 намењено интерно расељеним лицима и избеглицама. Уз кључеве станова, станари добили и ново покућство

 

 

Почетком јануара ове године, заблистао је осмех на лицима око стотину људи који су боравили у колективним центрима у Штрпцу, а који су уназад две деценије имали статус интерно расељених лица (ИРЛ) с простора Косова и Метохије и статус избеглица под злогласном „Олујом“ са простора Хрватске. Срца су им затреперила од  радости и среће. Добили су свој кров над главом у насељу Брезовица. Уселили су се у нове, опремљене неопходним покућством, лепе станове у пет новосаграђених зграда недалеко од цркве Светог Стефана, одакле се пружа прелеп поглед на живописан шарски крајолик.

– Шта да вам кажем него да смо радосни. Станови су лепи. Опремљени намештајем, а нешто смо и сами купили, како је ко имао – рекла нам је Ивана Јањић, мајка једанаестогодишњег Ивана и осмогодишње Ање, кад смо их прошле седмице посетили у новом стану.

– Не није било лако живети у двадесетак квадрата у колективном центру, али издржало се. Сада имамо на располагању стан од 70 квадрата. Лепо нам је. Деца имају напокон свој кутак, своју собицу – додала је Ивана док у рукама држи мало кученце, малтезера. Рекла нам је да је кућног љубимца, кога деца, али и она и супруг обожавају, мала Ања добила на поклон од стрица.

– Ето сад има места и за њега – додала је Ивана. Стан јој блиста чистоћом. Свака ствар уредно постављена на свом месту. Деца вредна и послушна.

– Имам елана и да га чистим и сређујем. Шта да вам кажем већ да смо срећни што смо се уселили, мада искрено до задњег тренутка нисмо баш веровали да ће нам се та жеља испунити – додала је Ивана, решена да са породицом остане на Косову и Метохији. – Е сад кад би могли још неко стално запослење да имамо, онда стварно нашој срећи не би било краја – додала је Ивана. Супруг јој Милован, иначе по занимању машински инжењер, како је рекла ради код једног приватника.

– Ја сам завршила средњу медицинску школу. Овде у овом малом нашем насељу постоје и просторије које су предвиђене за амбуланту. Волела бих када бих могла да се запослим да овде радим, али не знам како ће и шта да испадне око тога – рекла је Ивана.

– Хвала Богу сад имамо пристојне услове где да скувамо и кафу и да спремимо ручак. Седите да се послужите, оним што је Бог дао и увек да нам дођете. Има места и за госте сада – рекла је гостољубива Ивана, док јој је осмех блистао на лицу.

ПРЕЖИВЕЛИ „ОЛУЈУ“ И ПОСЛЕ 26 ГОДИНА ПОД СВОЈИМ КРОВОМ

У стану поред стана породице Јањић, дочекује нас Аница Крупљанин, која је после око 26 година добила свој кров над главом и не крије радост због тога. Под налетом хрватске „Олује“ 1995. године са својим најмилијима, сином, мајком, оцем, дедом и супругом, напустила је родно место Брђани код Сиска и свој дом.

– Најпре смо били неко време у Петрињи, а потом смо кренули пут Србије. Кад смо стигли у Србију, на колима са коњском запрегом, упутили су нас на Косово и Метохију. Никада пре тога нисмо били овде. Путовали смо 25 дана. Било је тешко. Нико да не доживи тако нешто, па ни најгори непријатељ – прича нам Аница, док нам показује фотографије из родног краја, али и из времена бомбардоваља на КиМ.

– И то је било језиво. Доживели смо бомбардовање избегличке колоне док смо бежали преко Бања Луке, а онда 1999. године поново овде на Косову НАТО бомбе, али издржало се – рекла нам је Аница. Муж јој је погинуо 1991. године. У новом, лепом стану живи са сином Далибором. Део покућства су добили, а  нешто је, како нам је рекла, донела из избегличког смештаја у објекту Електро-инжењеринга у такозваној викенд зони,  где је боравила уназад дуже од две деценије.

– Давали су ми људи тамо, понешто, завесе, постељине и тако. Донела сам то овде. У новије време ту су се доселили многи Албанци. Не могу душу да грешим нису били лоши према нама – додала је Аница, која живи од социјалне помоћи у износу од 12.000 динара.

– Ја имам српску личну карту и косовску, али мој син још увек има статус избеглице. Не можемо да дођемо до папира тамо у Хрватској. Он је завршио факултет, али не може да се запосли овде. Немамо пара да идемо у Хрватску да узме извод рођених. Покушавали смо преко многих да нам помогну, али за сада ништа. Људи из једне  невладине организације из Грачанице обећали недовно да ће нам помоћи око тих папира, па чекамо да видимо хоће ли успети у томе – прича Аница. Болује, рече нам, већ дуже  од депресије.

– Кад су нас бомбардовали у избегличкој колони, мој син који је био мали изгубио се у оном страховитом  метежу. Тада сам доживела нервни слом. Захваљујући секретару Црвеног крста Штрпца, Вањи Пужићу, нашли смо га, кад смо дошли овде. Те дане никада не могу да заборавим. Тад сам и оболела. Лечим се, покушавам да будем добро. Овај стан нас је доста усрећио. Волела бих да га освештам, да зовемо попа, али за сада немамо могућности за то. Купујем лекове, а плаћамо и струју, неке дажбине општини, која је уствари прави власник станова, на које ми имамо право на 40 година да користимо – истакла је Аница, која је каже заволела Косово и Метохију иако још не може да преболи лако свој завичај одакле је протерана.

НАДАЈУ СЕ ОТВАРАЊУ ПРОДАВНИЦЕ У НАСЕЉУ И СРЕЂИВАЊУ ПУТА

Срећу и задовољство због усељења у нове станове не крију ни други бивши станари колективних центара на територији Штрпца. Станови су заиста лепи. За сада електроснабдевање и водоснабдевање функционишу добро. Ускоро би у овом мини насељу требало да буде отворена и продавница, рекоше нам житељи овог дела Штрпца. Постоје просторије намењене за то. Прилаз насељу је прилично стрм, али се већина не жали на то. Међутим, део пута који води до цркве и мини насеља са новим становима је руиниран, па је приступ колима прилично отежавајући. Станари овог насеља, али и станари кућа у близини надају се да ће надлежни у општини Штрпце средити тај пут у овој години. Током боравка у новом насељу где су станове добили ИРЛ и избеглице сазнали смо да ипак две особе које имају статус ИРЛ с Косова и Метохије нису добили кључеве за стан иако су били на списку. Покушали смо да сазнамо у општини, о чему се ради, али безуспешно, јер су нам надлежни као и много пута раније поводом многих других питања  били недосупни. Такође, нисмо успели да ступимо у контакт са та два лице, за које нам станари у новом насељу рекоше, да су смештени негде приватно изражавајући истовремено чуђење зашто њима нису дали станове. Додајмо да је изградњу станова за ИРЛ и избеглице на територији општине Штрпце финансирала Европска унија преко Канцеларије за заједнице и повратак, а имплементација пројекта је остварена преко Данског савета за избеглице. Саграђено је укупно 110 станова, од којих је према пројекту 86 планирано за ИРЛ и избеглице, а остале 24 стамбене јединице за социјално угрожене породице на територији општине Штрпце. Ти станови још нису усељени. С.Ивковић