РАЗГОВАРАЈМО СА ЗАПАДОМ О ФРАНЦУСКО-НЕМАЧКОМ ПЛАНУ

Политичко решење може да буде само производ споразума, а не производ диктата. Проглашење косовске независности одудара од свих правних и политичких основа и принципа. Међународно право је на нашој страни. Запад ће морати да уважи наше аргументе и прави уступке пошто неће моћи да реши проблем Косова без нас. Хоће да елиминишу „проблем Косова” да би имали слободне руке и да би могли да врше јачи политичко-правни притисак на Русију уз помоћ тог новог аргумента – рекао је Јовановић

 

 

Француско-немачки план је на неки начин реприза планова који су у прошлости са Запада стизали. Један је био 1914, други је био кад су нам Американци, такође поставили ултиматум да ће нас бомбардовати уколико дође до сукоба на Косову. Ово је трећи, мада они то не зову ултиматумом него предлогом, који је мењао више очева, на крају је постао заједнички отац ЕУ и Америке. Међутим, захтеви, рокови и услови су елементи ултиматума, а мере одмазде, уколико се не прихвати, су бруталне и целовите. Тако да се Србија нашла у ситуацији да мора поново да се нађе пред својим огледалом и да одлучи шта ће и куда ће – рекао је Владислав Јовановић, бивши министар спољних послова СР Југославије, одговарајући на питање „Јединства“ како оцењује француско -амерички план за Косово и Метохију и додао: – Разговори који се предвиђају, односно преговори, по мени нису преговори, јер је циљ унапред дат и ултимативно постављен. То би били преговори само о најповољнијим условима за нашу предају. Али, то јесу разговори и добро је што смо ми пристали да учествујемо у разговорима. Само се кроз разговоре може друга страна довести до сопственог зида и да не може више да представља нешто што је ултиматум, као неке добронамерне преговоре. То је једно. Друго, што се кроз те разговоре добије у времену да се прво Западу, а и осталом свету боље објасне ослонци наше политике који су чврсти у систему међународних мировних уговора и одлука УН-а. Ми смо у УН два пута потврђени као целовита земља, са Косовом и Метохијом као интегралним делом. Једном када је донешена Резолуција 1244 где је без остатка потврђено да Србија задржава суверенитет над издвојеном јужном покрајином, а УН стичу старатељство над том покрајином док се не нађе коначно политичко решење То политичко решење може да буде само производ споразума, а не производ диктата – рекао је Јовановић

• Да ли би Приштина прогласила независност 2008. године без инструкција Запада?

Ништа Прштина не ради док не добије „зелено светло“ са Запада. Они су проглашавањем независности Косова, кажем они, то ниј дакле само одлука Приштине, то је одлука која је учињена у договору са западним силама. Они су прогласили независност, што одудара од свих правних и политичких основа и принципа и разуме се одудара од чињенице да је Србија заједно са Црном Гором на захтев Америке тражила поновни пријем у УН. Пријем је тражила у оквиру одлука међународне мировне конференције која је поништила постојање бивше заједничке земље и прогласила републичке границе свих република новим међународним границама, и позвала их да траже пријем у УН као независне земље. УН су ратификовале ту одлуку међународне мировне конференције. Значи, све бивше републике које су тражиле пријем тражиле су у оквиру својих нових међународних републичких граница. То је случај са Србијом и Црном Гором. Према томе, наша политика инсистирања на нашем Уставу је, не само чврсто него стопостотно заснована на систему међународних мировних уговора и последњих одлука међународних инстанца. Ми имамо чврсту аргументацију коју Запад игнорише.

• Пошто пресудну улогу у одмеравању снага у међународним односима игра сила, а не право, што можемо очекивати?

Ми силу нећемо употребљавати јер не можемо, „шут против рогатог“, али нећемо ни пристати на капитулацију, јер друга страна нема аргументе за то. Има само аргумент силе. Ми хоћемо само да то питање остане са нашим правом по Уставу, што спречава западне силе да тзв. независно Косово успешно преведу у УН. Без тога не могу ништа да реше. Ми као матична држава имамо право вета, и Савет безбедности не може да одлучује без претходног става матичне државе, да ли она признаје и пристаје на издвајање тог свог дела територије. То је основно питање. Када се Бангладеш одвојио од Пакистана средином прошлог века, УН нису могле да приме Бангладеш све док Пакистан није дао пристанак. То је принципијелно. То што сам чуо негде неке наше политичаре из опозиције да је ирелевантно шта ми мислимо и да ће Савет безбедности одлучити глатко о пријему Косова у УН – то је причање у ваздуху. Важно је да се матична држава чланица УН-а сагласи са нечим. Да би се сагласила, она мора да добије противпредлог, противтежу. Запад не нуди ништа сем захтева да то одмах прихватимо, до краја ове године, и да ће, у случају да не прихватимо, следити одмазде које су, наводно, застрашујуће.

• Зашто се Западу толико жури да реши косовски проблем?

Жури им се због тога што они имају велику хипотеку на себи у садашњем обрачуну са Русима у вези са Украјином. Они тврде да су шампиони одбране принципа међународног права и повеље УН-а, а први принцип је неповредивост међународно признатих граница. Пошто се Русија усудила да те границе повреди, они су подигли цео један спектар принципа и осуде тога ослањајући се на повељу УН-а и међународног права. С њима одузима снагу аргумената које употребљавају то што су то исто радили само жешће и непринципијелније против Србије, која ништа њима није урадила против. Хоће да елиминишу „ проблем Косова“ да би имали слободне руке и да би могли да врше јачи политичко-правни притисак на Русију уз помоћ тог новог аргумента. Након тога покушали би мобилисати и друге земље ван Европе да се сврстају са њима у њиховом све отворенијем сукобу са Русијом. То им је неопходно и хитно и ми треба да платимо рачун за то. За узврат нам нуде да уђемо у ЕУ без једне руке, што досад није учинила ни једна чланица УН-а. Јер ЕУ је организација држава. По правилима међународног права организације држава могу бити отворене за нове чланове само под истим условима, то значи са њиховом целокупном територијом, како је дефинисано њиховим Уставом.

• Да ли смo ми у довољној мери водили рачуна о потезима наше стране у последњих 20 година и да ли је ту било пропуста? У нашем случају они праве изузетак. Зашто праве?

Зато што смо ми затражили пријем у евроатланске организације не инсистирајући на чињеници да то хоћемо под условима под којим су то урадиле и друге државе. Они нас уцењују са тиме што је непринципијелно и неморално. Ми смо се на неки начин дали уцењивати јер годинама пристајемо и причано о уласку у ЕУ под нижим условима. То значи да пристајемо на нижи третман него остале чланице ЕУ. Ту смо направили грешку, а они то користе. Међутим, међународно право је на нашој страни. ЕУ се огрешила о сопствени принцип. Као међународна организација није смела да неке државе прима под отежаним условима, а то смо само ми. Тако да је то једна запетљана ситуација са једном гомилом бесправних случајева понашања западних сила у односу на нас. Ми немамо моћ и силу да се томе супротставимо, оним што они нама чине, и не треба то да чинимо. Али, треба чврсто да останемо на свом праву, на територијалној целокупности и суверенитету наше земље. Запад ће морати да уважи наше аргументе и прави уступке, пошто неће моћи да реши проблем Косова без нас. У овом тренутку не дају никакве уступке, сем што ће нам омогућити да уђемо у УН осакаћени, без једне руке. То треба да исправимо и да кажемо да хоћемо да уђемо као пуноправни чланови, али само под истим условима као и сви други.

• Шта ако не уваже наше аргументе?

Ако нас неће, онда значи да имају од почетка лошу намеру према нама. Онда остајемо у њиховом економском простору и желимо да наставимо односе пријатељске трговине и сарадње без икаквих условљавања. То би био принципијелни став. Али, они хоће да ствари среде у врло кратком року из разлога које сам навео. То је њихова потреба императивна и они то могу да имају основане разлоге за то, али то не значи да ми треба да њих ослободимо те потребе, а да себе уведемо у још сложенију ситуацију. Зато је добро што остајемо у разговорима да би кроз те разговоре у времену које ће уследити могло да се прецизније, тачније констатује слика ствари и да се на бази тога и друга страна, Запад, постави реалније и конструктивније него што сад чини.

• Да ли је француско -немачки план, практично, поништио Бриселски споразум или ће Запад из Бриселског споразума узимати само оно што је у интересу Приштине?

Тај Бриселски споразум је на неки начин мртворођенче, зато што друга страна, посредница ЕУ, није уопште чврсто инсистирала на његовој пуној и хитној примени, него је све то препуштено времену. Другим речима, она је индиректно и ако не намерно сарађивала са Приштином у бескрајном одлагању испуњавања те обавезе од стране Приштине. Сад 10 година иза тога, и то питање остаје по мало неосветљено. С једне стране, имамо инсистирање да се то изврши што пре, нарочито са америчке стране, а с друге стране чине се покушаји да се то повеже са нечим другим, са сагласношћу са Уставом Косова који не допушта такав карактер заједнице. Истовремено се појављују неки незвани извршиоци туђих послова као Еберт фондација немачка која разрађује или је разрадила ту асоцијацију онако како је они виде. Ту је подвучена потреба усаглашавања са Уставом Приштине. Као што видите, сви су се дали у посао, увек у истом циљу – да се то спроведе, али онако како то Приштина на крају условљава. Иако то није тако директно саопштено од стране политичких посредника, али јесте на разне друге индиректне начине. Рецимо Еберт, кога нико није тражио да се упошљава, то је учинио, тако да више то одговара Приштини него Београду. Као што видите, та недобронамерност са западне стране према нама је уједначена и нема пукотина. Једини проблем за њих су ових пет земаља које не признају.

• Пет земаља ЕУ које нису признале Косово признају француско -немачки план за Косово. Да ли је то додатно оптерећење за Србију?

Они су прихватили под условом да ми прихватимо да се тај план спроведе. Ако се не спроведе, то пада у воду. Тако да је Западу веома стало да ми што пре прихватимо тај план, а да у остатку разговора то буде само посвећено реализовању тог плана, а не тражењу неког компромиса. Они рачунају да ће тиме да ослободе и ових пет земаља и разлога зашто су против, иако они чувају своје интересе. Једино ће можда Шпанија и Кипар бити тежи проблем јер имају огроман унутрашњи разлог због којег не смеју да прихвате неки заразни пример сецесије. Питање је само да ли ће Запад успети и њих да сломи, али би им наше прихватање тог плана и учествовање у његовој реализацији, ако би до тога дошло, било од огромне помоћи Западу да се реши проблема тих пет земаља.

• Како се провући кроз игре Запада, а не одустати од своје територије?

У отежаној ситуацији коју имамо са Западом због Косова и Метохије, не смемо да будемо проблем, вештачки проблем који би они могли да тако тумаче и представе, него да не одбијамо учествовање у разговорима, али да сам план са његовим закључцима не можемо да прихватимо. Иначе, нема смисла учествовање у разговорима ако би се одмах прихватило. Ми имамо резерве према том закључку, али имамо добру вољу да се дође до компромиса и у тим разговорима ми треба да идемо ка неком компромису, а не ка нашој ратификацији одлука које су већ донесене од стране западних сила. Ја тако разумем и нашег председника када је рекао да не одбијамо тај план, али га и не прихватамо, а учествујемо у разговорима и учествујемо са жељом да се постигне компромис, а не са жељом да истакнемо белу заставу. То није његова намера, колико ја видим. Према томе, сам Запад би морао у наставку да на неки начин коригује тај свој апсолутни став и да наше учешће у разговорима и учешће Приштине посматра у квадрату напора за тражење компромиса, а не за захтевање капитулације једне стране (наше стране). Нема смисла било какав разговор поводом плана ако он није предвиђен ради постизања компромиса. Они мисле да је компромис то што ће у замену за наше прихватање независности, директне или индиректне, Србија бити компензирана Заједницом српских општина, и то опет у сагласности са Уставом Приштине, а и без тога то није компромис. То је само осигурање минимума егзистенцијалних потреба и безбедности Срба на Косову и Метохији, који су непрекидно угрожавани ових 20 и више година. Али, компромис за решење Косова као проблема није постигнут, то би требало тек да се постигне овим разговорима који значе више од обезбеђивања минималних животних услова Срба на Косову и Метохији. Ради се о уставном питању, о нашој територији која је апсолутно на силу и бесправно проглашена неком другом државом и сада мора да се нађе компромис. А тај компромис може да се нађе само у разговорима без ултиматума и без уцењивања. Р. Комазец