РАЗУМ ИЛИ СРЦЕ

Пише: Рада Комазец

 

Од Каиновог братоубиства, историја човечанства је историја рата. Времена мира су периоди сломљене воље поражених страна и припрема за будући оружани сукоб. Савремена техника ратовања, поред убојитог оружја користи се и психолошко-пропагандним ратом, али и свим другим средствима да сломи непријатеља. Уместо овогодишњих првих весника пролећа, стигле су ужасне вести – почео је рат. Овога пута нисмо били директни актери у том немилом догађају. Но, ипак, не остасмо на маргини интересовања. Напротив, од избијања украјинске кризе интересовања за Србију постадоше опсесија и великим и малим. Пратећи будним оком сваки њен покрет, сваку реч, сваки гест, притисци сустижу једни друге. Србија је декларисана као војно неутрална земља, али креаторима ратова и светског поретка, то није довољно. Хоће више. Имајући у виду да је Србија у специфичној ситуацији јер се увек може отворити проблем Косова и Метохије, али и проблем Републике Српске и српског народа у региону, Србија је овог пута у дилеми да ли послушати срце или разум. Повели смо љуту борбу између срца и разума. Срце и разум не могу се до краја разумети. Срце има своје разлоге које разум не може разумети, а разум своје интересе и захтеве које срце често не следи. Многе ствари које срце осећа и жели, разум не може прихватити из хиљаде разлога. Срце је центар наших осећања – тежњи, чежњи, радости, љубави… Врло често се разумом боримо са одлукама и недоумицама. Данима размишљамо шта учинити, јер разум је способност разборитог, логичког, критичког мишљења, поимања и расуђивања. Наше срце и емоције су нека врста интуиције, унутрашњег гласа који нам говори шта је добро за нас а шта не, док је мозак рационалан и немари за осећања. Срце може бити превише идеалистично и наивно, одбацујући рационално размишање и не препознаје знакове невоља и опасности. Зато, уколико слушате своје срце оно вас понекад може одвести тамо где не бисте смели бити. У срцу нема места за разум или логику. Његова сврха је љубав, а она нас привлачи ка људима и стварима које желимо, али не нужно ка онима који ће нас довести до среће. Јер, иако нешто желимо свим срцем, то не значи да ће то бити добро за нас. Иако се не догађа тако често,али тек када срце и разум заједнички сарађују, живеће се хармоничним животом и доносити исправне изборе, Саслушајте своје срце, консултујте се са разумом, па тек онда одлучите. Погледајте које су последице опасније и веће. Уколико сте свесни да су улози велики, или да је велика вероватноћа да ћете из ситуације изађи оштећени или повређени, допустите разуму да вас сачува на време. Понекад нам срце говори толико гласно да немамо никаквог избора. Разум тада и не питамо. Кад год постоји велики сукоб између срца и разума, бићемо повређени ма како да одлучимо. Ако послушамо срце, живећемо у страху од тога да смо погрешили па ћемо бити повређени, јер нас мозак с разлогом упозорава. Ако послушамо разум, кајаћемо се јер срце има своје разлоге да жели то што жели. Не би требало сасвим веровати ни срцу, које се темељи само на осећањима, али ни разуму који обрађује чињенице и доказе, него тежити за што истинитијом спознајном и успоставити склад. Склад који ће омогућити да нисмо напети већ сигурни у своје поступке. Живимо у доба тескобе, притиснути догађајима око себе. Тишти нас неправда, патња, непрестана криза. Како усред свега можемо да сачувамо наду и веру у боље сутра и како да сачувамо ментално здравље у времену страха од исхода ратова и криза. И разум и срце су ту да нас воде кроз живот и имају задатак у томе. Делимо се на првосрбијанце и другосрбијанце, на урбане и сељаке, на крезубе и оне са холивудским осмехом, на грађанске и патриотске опције, док лешинари вребају иза угла, спремни да се острве и на једне и на друге. Све док се не слушамо међусобно, не можемо подстакнути напредак и толеранцију, а сузбити поларизацију. Само ако пажљиво слушамо једни друге узајмна емпатија постаје јача, а наша вера у бољу и мудрију будућност снажнија. Након свих историјских битака, Србија је у још једном боју срца и разума.