Само још Иванка брани и чува српство

 Иванка Вучковић се с мужем Слободаном прва вратила у село 2002. годинe. Некада је овде живело око 300 Срба које су албански екстремисти протерали 1999. Преко 30 породица из Горњег Села данас живи у Аустралији

 

 

Када се из Призрена, са 450 метара надморске висине, крене клисуром уз живописну Призренску Бистрицу према висовима северне стране, 80 километара дуге Шар планине, путнику намернику се отвaрa нестварна лепота природе, високих и стрмих врхова, бистрих, брзих потока и речица и надасве бујне вегетације која сада у јесен добија све златнију боју. Уз  Бистрицу, на самом излазу из Призрена, ређају се ресторани поред реке и лепо уређена стаза. А oнда више уз реку су Душанови Свети Арханђели, па Речани, Средска, Мушниково и на врху Средачке Жупе Горње Село, на 1.300 метара надморске висине. На западним обронцима Шар-планине, око горњег тока Призренске Бистрице, смештено је Горње Село заграђено превојем Превалац са 1.515 метара надморске висине, са севера Ошљаком 2.212 метара, а на југу Црним Врхом на око 2.600 метара висине. И у таквом амбијенту закриљено врховима Шаре и ушушкано уз саму Бистрицу угнездило се Горње Село. Изгледа у правом смислу бајковито.

ЗАКАТАНЧЕНЕ СРПСКЕ КУЋЕ

Ушорено са старим и новим кућама, али и оним полусрушеним са двориштима која су поодавно шибљем обрасла, говорe да село буквално преживљава. Из центра села, са мостићем преко реке, на три стране уз планину воде поплочане стрме обележене улице. Једна улица која из центра села води поред школе до сеоског гробља изнад села, где почива песник Лазар Вучковић, именована је називом „Живот”. Но, ни у њој нема живота. Са горњом и доњом махалом Горњег Села међу стотинак Бошњака остала да живи само једна Српкиња Иванка Вучковић. – До пре месец дана сам звонила у цркви сваке недеље и празницима. Сад ме здравље издаје. Пре мене је звонио муж Слободан – говори нам у дворишту окупаном сунцем, у бојама јесењег цвећа које се пружало од високе капије до улаза у кућу, Иванка, која се с мужем Слободаном прва вратила у село 2002. године. – Све су нас отерали. Скоро свака кућа је била запаљена. Дошли смо на згариште, али захваљујући држави добили смо нову кућу. Почели смо изнова. Радили у башти, сејали пасуљ, кукуруз, држали нешто стоке, а онда временом баталили. Некада се овде Шара белела од оваца. Свака кућа је имала стадо. Школовали децу, радили од зоре до мрака, срећни били. Сада сам сама. Једина Српкиња у селу преко целе године. Док ми је муж био жив, све је другачије било. Али, пре пола године однесе га болест – говори Иванка, ту поред родне куће свог мужа, брата Лазаревог, поред куће која је запаљена 1999. На њој још сабласно вире нагореле греде.

ОДЛАЗЕ И БОШЊАЦИ

У селу је и осмогодишња школа на бошњачком. Ове године у први разред је уписан само један дечак. Прича Иванка да се и млади Бошњаци селе. Одлазе у земље Запада. Многи, старији, за децом, чујемо, од јануара следеће године најавили одлазак. – Немам никаквих проблема с комшијама. Овде вековима заједно живимо. Долазе ми, идем код њих. Купе ми шта треба, а и ја сам ту за сваког – говори и нуди нас послужењем спремљеним за госте, за песнике, за „песнички караван”. – Узмите, ваља се, за душу нашег Лазара – приносе сваком понаособ тањире с храном сестричина Љиљана и њена ћерка Милица. Угрејало михољско сунце, чују се тек малобројни гласови комшија Бошњака. Некада село са више од 50 српских кућа и 300 становника, у којима је било по петоро, шесторо и више деце, остало је на једној српској души. Лети долазе Срби са свих страна. Тад Горње Село поново живне. Али, накратко. Иванка има троје деце. Нису са њом. Синови се оженили, ћерка се удала. Пред кућом букови балвани, спремљени за зиму. Сметови на Шари буду и по неколико метара, а из Горњег Села се излази само по лекове и код лекара. Овде снег копни тек о Ђурђевдану.

ОШТРЕ ЗИМЕ

Овде су ветрови оркански, а зиме јаке и оштре. Остало Горње Село сада са једном српском душом. Са две, кад и Севдалинка ту буде. Њих две у јесењим касним сатима, ту подно Превалца, надомак Архангела, уз плаховиту Бистрицу, враћају сећања на некадашње дане. Долазимо и пред кућу Севдалинке Вељковић (84), сестре Лазара Вучковића рано настрадалог песника из Горњег Села на Охридском језеру 1966. године.  Она је из Штрпца дошла да дочека песнике. Тамо живи код ћерке. Дочекује нас у црнини, у две године преминули су јој син и брат Слободан. Син јој је напрасно преминуо, радио је као економиста у Крагујевцу. – Како да не умре, кад се сељакао? Избегли смо 1999, кад ниједан Србин у селу није остао, морали смо пред ватром да бежимо. Отишао је у Крагујевац, али патио је све ове године за родним крајем. Туга га је однела – говори Севдалинка. После смрти сина јединца, Севдалинка, којој је црна шамија забрадила од туге усахло лице, више времена борави код ћерке Љиљане Стојановић, унуке Милице, професорке српског језика у Штрпцу, и зета, у њиховом дому одмах иза превоја Превалац у Сиринићкој Жупи. З. Влашковић