понедељак, 23. маја 2022. | 08:44
Најновије вести

Саткан од историје и предања

Историја села Читлук непосредно и посредно везује се за манастир Дубоки Поток и оно време у ком је био средиште тадашње општине. Живописан крај у ком је село смештено и данас чува сећања на прошла времена, а мештани се труде да себи и потомцима обезбеде што бољи живот у овом крају

 

 

О првобитном на станку и насеља вању Ибарског Ко лашина знали би смо веома мало, да нам aкадемик др Милисав Лутовац није оставио обимно градиво, поткрепљено чиње ницама и информацијама ко је је у својим антропогеограф ским испитивањима сакупио. С обзиром да Ибарски Кола шин чине 63 села, свако од њих било је потребно представити и оставити својеврстан печат о њима за будуће нараштаје. У данашњем времену многа од њих су пуста, живота у њи ма нема, старе куће и имања су зарасли у коров, док с дру ге стране има оних још пуних живота и дечије граје.  Село Читлук, у општини Зу бин Поток, географски се на лази на такозваној тераси, из међу манастира Дубоки По ток и места Чардачине, а сам назив у преводу би значио бе говски посед.  На потезу Чардачине про нађени су остаци старих гра ђевина, које потврђују да је пр вобитно то био насељени цен тар села, али и средиште Зуби ног Потока, тада Радич Поља, с обзиром да се ту налазио и Суд, о чему у својим делима сведочи и Григорије Божовић. Баш на том месту, као потвр ду овога до сада реченог, суд бина је хтела да неки будући нараштаји пронађу печат Ар сенија Чарнојевића, који се до 1912. године чувао и манасти ру Дубоки Поток, да би га по том преузао тадашњи руски конзул у Косовској Митровици Машков и однео у Петроград, где се и данас чува.  Са историјске тачке гледи шта судбина села Читлука уско је везана са историјом самог Ибарског Колашина. Све му ке и страдања Колашина заде сила су и Читлук, као и оста ла села овог краја. Сву своју заоставштину ово село везу је за манастир Дубоки Поток, за школство у овом манасти ру и овом крају уопште. Пр во спомињање овог манасти ра бележи се 1455. године, у турском попису, и то под на зивом Дикодил.   „Од тада и ми у Колашину везујемо настанак села Читлук за тај период. Касније, услед сеоба и других околности, ме њала се и структура становни штва. По литератури и сведо чењима која су нам оставље на, као и остали Колашинци, и мештани села Читлук досе љени су из Црне Горе. Прво битна постојбина Читлучана, након насељавања из Црне Го ре, била је на брду изнад мана стира Дубоки Поток, које носи назив Старо село или Метали це, а управо Старо село посто ји и у околини Никшића, ода кле се сматра да потичу да нашњи мештани овог села, а што је детаљније истраживао и Божидар Кљајевић у својим делима”, каже мештанин овог села Горан Обрадовић.  У приповеткама и делима Григорија Божовића често се као средиште села помиње Ду бље или Запис, које и данас постоји и где су се некада, на празник Свете Тројице, оку пљале крстоноше из свих кра јева Ибарског Колашина. Да нас се на овом месту окупљају само мештани села, како би за држали традицију прославља ња овог празника, значајног за цео овај крај.   „Најпре су се сви окупљали у порти манастира Дубоки По ток, како би се освештали кр стови, а након тога долазили би на ово место, на челу са ста решином манастира, учитељи ма и ђацима, присуствовали молитви, да би се након тога, преко реке Ибар, сви запути ли у своја села, и тамо обавља ли литије карактеристичне за овај празник”, истиче наш са говорник.  У непосредној близини овог места пронађени су и остаци старог гробља, још из средњег века, које сведочи о мештани ма који су овде живели пре на сељавања из Црне Горе, а што доприноси потврди о дуговеч ности овог села. Неке од над гробних камења или плоча мо гуће је и данас ту уочити.  Слободно можемо рећи да је симбол села манастир Ду боки Поток, који је вековима представљао средиште духов ног и просветитељског живота у Ибарском Колашину. Поти че из 14. века, а црква је посве ћена Ваведењу Пресвете Бого родице. У Дечанском помени ку наведено је да су први по знати монаси овог манасти ра били Никифор и Георгије. Неколико пута је рушен, али и обнављан, а монашки и цр квени живот никад није зами рао. За садашњи изглед, обно ву и оснаживање духовног жи вота не само манастира већ и у народу овог краја заслужан је блаженопочивши архиман дрит манастира Ромило Јелић. Манастир је и место великих народних сабора, нарочито за Васкрс и Госпођиндан, када кроз село прође много наро да Ибарског Колашина. Оби чај је да тада и мештани се ла увек припремају послуже ње, јер им у повратку из ма настира често сврате рођаци и пријатељи.  „Манастир је симбол сло боде и светлости. Симбио за православне вере народ ног живота, јер је поред мо нашког и црквеног живота ту био почетак просветитељства у Ибарском Колашину. Прва школа отворена је у конаку ма настира, 1891. године. Мана стир има дубоку везаност за само село, и у његовој промо цији и у вези са мештанима”, каже Горан Обрадовић.  Стара Дубокопоточка шко ла, касније Основна школа „Јо ван Цвијић”, у Колашину ни је била позната само по томе што је увек предњачила у на стави, већ је од првих година неговала код својих ученика и друге склоности – певање, му зику, лепо казивање.  Током Другог светског рата конак, самим тим и школа, би ли су запаљени, па је једно вре ме, до поновне обнове, школа радила у кући породице Обра довић. Из ове породице потиче други по значају учитељ за та дашњу основну школу „Јован Цвијић”, Мартин Обрадовић. Пре њега, у време рада Суда радичпољског на месту Чарда чине, значајан је био и Вукман Обрадовић, деловођа и чинов ник тадашње општине, а њего ви потомци и данас чувају је дан од печата тадашње Краље вине Срба, Хрвата и Словенаца у којој је он радио. Након њих ова породица дала је још зна чајних просветних, културних и других друштвених радника до данашњих дана.  Село данас броји око триде сет кућа. Мештани села носе презимена Обрадовић, Кова чевић, Поповић, Перовић, Ја нићијевић, Ђорђевић, Костић, Павловић.   „Сви осим Поповића сла ве крсну славу Светог Луку, а Поповићи Ђурђевдан и Све тог Илију. Оно што је значај но истаћи јесте да су Поповићи из своје породице дали 19 све штеника, који су са службом углавном били у манастиру Дубоки Поток, али и у оста лим црквама у Ибарском Ко лашину. Можда и најзначајни ји од њих је поп Радојица Кли цановић, по својим делима за цркву и народ осведочен и у делима Григорија Божовића. Од Поповића потиче и човек кога су сви у Колашину по знавали и волели, библиоте кар Огњан – Гано Поповић”, каже Обрадовић.   Поред добре инфраструк туре, електромреже, близине самог центра Зубиног Потока, и лепоте предела у ком је сме штено, село је погодно и за ба вљење пољопривредом и сто чарством. Природа је удесила да овај предео одликује чисто та, да воде има у изобиљу, па оно што овде произведу ме штани спада у категорију ор ганске хране. Кроз уске сока ке, у зависности од годишњег доба, можете осетити мирис процветале џанарике, пољског цвећа, борова или пак домаће ракије док се пече у казану или паприке за зимницу.   „Већина мештана запосле но је, у државним или приват ним предузећима, тако да је за сада бављење пољопривредом и сточарством заступљено го тово у свакој породици али ви ше за сопствене потребе, а ма ње за производњу и неко веће тржиште. Моја породица по кренула је пре пар година уз гој малине, у питању је мањи засад, али који увек има потен цијала за даљу надоградњу и ширење. Захваљујући Земљо радничкој задрузи у Зубином Потоку, која врши откуп воћа и поврћа, готово током целе године, за производњу својих оригиналних производа, већи на становника Колашина може своје производе да ту прода”, каже Дејан Обрадовић.  Од старог обичаја да свака кућа има шталу и у њој краву или другу стоку остала је тек нека празна штала. Баште за узгој поврћа за свако домаћин ство су се пак одржале, а оно што је последњих година по кренуло у развијање пар дома ћинстава јесте свињогојство, уз могућност да у будућем пери оду повећају даљи развој.  Проблем исељавања мла дих, због потраге за послом, проблем је и осталих српских средина на Косову и Метохи ји, али и средина у централној Србији. Млади и из овог села одлазе на студије, неки у ве ћим градовима проналазе по сао, али они који овде остају за послом  и радом не иду из села, чувајући своје огњиште и тра дицију. Куће су нове, двори шта сређена а домаћини увек гостопримљиви. Ливаде пома ло пусте, али богате старим плевњама, окружене старим дубовима. Они старији мешта ни кажу да памте и боље дане, када је село било са више људи, тежи али безбрижнији живот. Млађи пак не напуштају село у нади да ће доћи нека боља и лепша времена. Оно што је си гурно, имају се увек чиме по хвалити – богатом историјом и успехом у свему што марљиво раде, истичући да нигде нема бољег живота него овде, под својим парчетом неба.  Јована Цветнић

Подели на: