Село из ударних вести

 Овдашње становништво приморано да приликом сваког прелаза чека у дугим колонама на одлазак у школу или на посао, свакога дана, малтене пред кућом

 

 

Постоје три легенде о називу села, по једној назив вероватно потиче од имена јачина, вуна која се добија од оваца и коза које су ошишане рано у пролеће, односно хтело се рећи, да је на овом подручју било доста ситне стоке, док друга легенда назив Јариње веже за женско име Јарина, јер овде сваку стару рушевину народ зове Јерина или Јарина, по жени Ђурђа Бранковића. Још је и могуће како се у народу преноси да име потиче по планинском вису Јарик, па је и село добило назив Јариње, јер се налази у подножју овог виса које село дели на Горње и Доње Јариње. Легенде остају за препричавање и да се преносе са колена на колено, а ова два села одувек су позната као села у којима су била два позивна броја, струју су добијали из електродистрибуција Рашка и Лепосавић, а његови становници у потрази за послом одлазили су у општину Лепосавић, где географски припадају, али чешће и у суседну општину Рашка, која је отприлике једнако удаљена као и Лепосавић. Тако је данас село постало веома познато, након ратних дешавања 1999. године и често се помиње у ударним вестима у свим медијима, од када је овде успостављен административни прелаз, потом установљен царински пункт, а можда је најпознатије по отпору локалног становништва, јер су на потезу магистралног пута од Горњег до Доњег Јариња најчешће биле барикаде и недељама блокиран пут. Прошле године у Јарињу су Срби блокирали пут читавих 12 дана због намере Приштине да укине српске регистарске таблице. Криза је била толико велика да су се на овом подручју око административног прелаза с једне стране нашле моторизоване јединице Војске Србије, док су с друге стране биле јединице Кфора и Росу. И данас честе су патроле КФОР-a, што стационарне, што мобилне на овом делу пута, а недалеко од административног пункта од овог лета овде се налазе и припадници специјалне Косовске полиције, који су утврђени поред магистрале. Мештани села, ни криви ни дужни, живе у таквој атмосфери већ више од две деценије. Када питамо становнике ова два села, како се овде живи, нико се не жали, јер су своји на своме, али притисак у безбедносном смислу осећају. Овде постоје сви услови да се у плодној Ибарској котлини развија пољопривреда и сточарство, а ови вредни домаћини обрађују своја имања, али истичу да би могло и више и боље. Село Јариње и Горње и Доње има повољан географски положај, налази се 16 км северно од Лепосавића, на десној страни Ибра. Куће, углавном нове, лоциране су поред и изнад магистралног пута и железничке пруге Косовска Митровица-Рашка. Занимљиво је да је пре пар година изграђено железничко стајалиште Јерина у овом селу и на кратко саобраћао је локални воз, али већ годинама железнички саобраћај на овој прузи не функционише. Као и у много чему и то је апсурд нашег времена, али тако је.  Горње и Доње Јариње су два села удаљена око два километра. Састављају их куће сродника, које су на малом одстојању. У Доњем Јарињу издвајају се засеоцима Шарпељ и Громада. Источно од села уздиже се планински врх Јарик 1.048 метара надморске висине. Јариње спада у веома стара насеља. Први пут се помиње 1327. године када га је Стефан Дечански поклонио манастиру Студеница. У повељи цара Уроша из 1363. године, којом потврђује челнику Муси град и жупу Брвеник, помиње се ,,и село Јариње и Друго Јариње, што значи да је село још тада било подељено да Горње и Доње Јариње. У овим селима живи становништво и родови под презименом Мијатовићи, Јаношевићи, Милићи, Премовићи, Нинићи, Ђорђевићи, Прчићи, Маринковићи, Обрадовићи, Миливојевићи, Радуловићи, Миловановићи, Петровићи, Ровићи и Јаснићи. Некада су овде постојале пилана и ковачка радња, а данас има пар трговинских радњи. Својевремено, на овом потезу отворено је постројење за прераду базалта, јер су истраживања показала да на овом подручју постоје велике залихе овог минерала, али се убрзо од овог пројекта одустало. У својој књизи „Насеља и миграције становништва општине Лепосавић”, народни хроничар и писац, покојни Благоје Павловић, описао је у оквиру своје едиције сва села и насеља на овом подручју, па и Горње и Доње Јариње и тако оставио траг о овдашњем становништву и карактеристике сваке породице, о пореклу, миграцијама и слави и свецу коју обележава. Горње и Доње Јариње дели судбину времена које живимо, ово су села тик уз административну линију између централне Србије и Космета, па је тако овдашње становништво приморано да приликом сваког прелаза чека у дугим колонама на прелаз, а трпе највише они који због свакодневних обавеза, одласка у школу или на посао, свакога дана, малтене пред кућом морају да се задржавају на прелазу. Све то компликује живот, али на жалост тако је. Посебно, задњих годину дана, отежава живот свакодневно прелепљивање државних симбола на регистарским таблицама приликом преласка на другу страну, али и то је реалност овог времена. Какве измене очекују све нас по питању таблица и путовања убудуће, остаје да се види већ за месец и по дана. В. Вукојевић