Село нетакнуте природе и сведок лепшег времена

 Ово старо село помиње се још у Жичкој повељи. Састоји се из два дела, Горње и Доње Витаково, у којима данас, нажалост, нема сталног становништва

 

 

У подножју плани не Рогозне, испод највишег врха – Цр ног Врха, у близи ни средњовековног града Јелач, у општини Зубин Поток, налaзи се једно од нај старијих колашинских села ‒ Витаково. Ово старо село по миње се још у Жичкој повељи.  Састоји се из два дела, Гор ње и Доње Витаково, у којима данас, нажалост, нема сталног становништва. У потрази за пре свега лакшим животом, с обзиром да је село право пла нинско и удаљено, са лошом инфраструктуром, млађи су одлазили, док су старији одр жавали село живим. Сада када њих нема, остале су куће, њих десетак – оне старе да сведо че о прошлом времену, а но вије да, ипак, у њима долазе они који село не дају забораву.  Село је до 1941. године имало 108 становника, а ста ро гробље у овом селу сведо чи да је овде становника било још у 12. и 13. веку.  Након тога становништво је трбухом за крухом одлазило углавном у крајеве централне Србије, а након поновног ус постављања општине Зубин Поток 1987. године део њих се вратио и обновио куће у овом селу. Ипак, они највише дола зе у овај крај преко лета, како би ту сејали башту и средили имања, али сталног становни штва нема.

НЕТАКНУТА ПРИРОДА

„Природа је овде готово нетакнута, пуно је биљних и животињских врста које овде опстају. Предео обилује во дом, ту је и велика Витаковач ка река која се некада улива ла у Ибар, а сада у језеро Га зиводе. То су некада знали и славни краљеви Милутин и Драгутин, који су овом кра ју ловили, с обзиром да је у близини Јелач град. Некада су поља била пуна деце, данас их нажалост нема, све мање младих долазе да посете род ни крај својих дедова”, каже мештанин овог села Раденко Миленковић.  Он каже да су се његови преци због крвне освете у вре ме Турака, из села Чачева, за сеока Орнице подно Мокре Горе, доселили прво у село Ки јевце, а потом у село Баре, са друге стране Рогозне.  „Мој чукундеда Миленко је онда дошао у село Витаково и ту се настанио, са мало старо седеоца које је ту затекао. Од њега је настало и наше пре зиме Миленковић. По оста лим именима његове браће настали су Анђелковићи, Ак сентијевићи. Остала презиме на која потичу овде су Симо вићи, Јовановићи, Трифуно вићи, Марковићи, Недељко вићи, Кошани који данас жи ве у Газиводама. Некада смо ми одавде ишли у школу у Бу бама, 8 километара удаљену. Данас школа има тек неколи ко ђака, али не и из Витакова”, каже Миленковић.  Крсне славе које су се овде некад славиле потомци су по нели са собом, па тако и данас славе Светог Николу и Светог Илију, док Доње Витаково сла ви Светог Краља. Свако село има и своју мо литву, па Витаковчани славе Бели петак, у близини малог језера подно Црног врха на Рогозни.  „Некада су на ову молитву долазили људи из свих села и околних насеља, па су се ту највише и бирале младе и же нили момци овог краја. Данас се ту окупљамо само ми, ме штани села, дођемо из свих крајева у којима данас живи мо”, прича нам Раденко.  Он каже да се у овом кра ју налази једна посебна врста дрвета која још расте само на планини Проклетији и у Сло венији, што им је испричао професор са билошког факул тета, који је проучавао биљ не врсте.  „Поред тога пронашао је још биљних врста за које не знамо како се зову. Такође, мед из села Витакова пре пар година добио је златну медаљу на такмичењу у Новом Брду, а комисија је била из Мини старства пољопривреде Срби је. Мед је само једна од потвр да да се овде због чисте при роде и ваздуха може узгајати чиста органска храна”, каже Миленковић.

МЛАДЕ НЕ ЗАНИМА СЕЛО

Оно за чим жале и брину његови рођаци и мештани се ла јесте чињеница да данас младе све мање занима село и породична кућа, и да ће та ко заборавити своје претке и одакле потичу, да неће причу о томе оставити својој деци.  „Да смо негде на западу, ова два гробља која се налазе у селу била би заштићена као споменици једног доба, једног живота од пре неколико веко ва, а код нас су нажалост за расла и напуштена, мало то га о њима знамо”, истиче Ми ленковић. Далеко од продавнице, апотеке и доктора живот ни је био нимало лак, али је ме штане држање стоке, баште, њиве одржавало и давало им снагу да наставе овде да жи ве. Усамљено планинско се ло данас нема оно што га је некад красило, а о животу из тог периода остала је истори ја, више нема живих који би нам о томе причали. Остала су предања и приче које по томци могу да пренесу на па пир као сведочанство и наду да ће се некад живот овде по ново вратити.  Јована Цветнић