Срби своја имања не продају

 – Овај крај имао је све што треба за развој туристичког центра, али је, као и у много чему другом, политика била таква да је тај пројекат одобрен Златибору, а не нама овде. Речима не могу да опишем колико је тај крај леп и штета што је и поред свих сазнања, да тако кажем, још увек неоткривен – казао нам је Бранко Вељковић из суседног Мушникова

 

 

У Горњем Селу код Призрена живи још петоро Срба, односно, они су ту током целе године. Поред њих, има и оних који у селу проводе само лето, док зими одлазе код деце. То је последње село које припада Средачкој Жупи. Даље вас пут преко Превалца води до Брезовице, односно Сиринићке Жупе. Село је на Шар планини и сувишно је говорити о његовом положају и лепоти. Тако нешто виђа се још само на разгледницама. Док ходате уским и стрмим улицама са свих страна чује се шум потока и река. Уз богату вегетацију и висока брда, цео крај изгледа нестварно. Село, као и целу Средачку Жупу, красе камене куће које имају више од 150 година. Попут осталих места у овом делу КиМ, и за ово село се везује прича о печалбарству. У потрази за послом мушкарци су одлазили на рад у иностранство, чак и у Америку, али су се враћали и градили куће које помињем.

ГОРЊА И ДОЊА МАХАЛА

– Ово је Доња махала. Да одете горе у брда, једно осамсто метара даље, у Горњу махалу, тек тамо нећете моћи да се нагледате лепоте – каже нам Слободан Вучковић који са супругом Иванком живи у Горњем Селу. Он објашњава да је доњи део села већи и има 80 кућа, док у горњем делу села има 40 домаћинстава. – Горе нико не живи али куће нису продате, ни имања. У том делу су само српске куће. Није ништа продато ни у овом делу села који је ближе магистарлном путу Призрен-Брезовица и који је мешовит, односно у њему живе и муслимани. Нико не продаје, али не трпимо ни неки притисак што се продаје тиче. За сада се држимо, али проблем је што су све старачка домаћинства – прича нам Слободан и наставља: – Имам три сина и живе у централној Србији. Имам седморо унучади и ниједно није рођено на Косову и Метохији, али невероватно је колико воле Горње Село. Долазе нам често, смењују се на по 15 дана да ја и баба не будемо сами, и пред полазак буду тужни. Кажу да им се одавде не иде. Жалосно је што млади немају никакву перспективу, што нико не пита да ли би се неко вратио. Слободаново здравље је нарушено и код лекара одлази у Штрпце. У оближњем селу Мушникову постоји амбуланта и каже да медицински техничар долази да му укључи инфузију када је потребно. Уторком и петком у њој ради доктор – долази из Ораховца. Преостале Србе у Горњем Селу обиђу и Срби из Мушникова. Ми смо затекли неколико њих у селу. – Нема ни у Мушникову много Срба, али боримо се колико можемо да сачувамо своју дедовину. Ја живим у Скопљу, односно тамо сам радио и тамо ми је породица. Сада сам у пензији и углавном време проводим у својој кући. Имам 50 ари земље, две куће и све обнављам колико могу. Садим воће, узгајам поврће у башти и уживам. Ове крајеве воле и моја деца. Најбоље ми је овде и ове лепоте нема нигде. Жалосно је што је, на пример, Средска скоро продата. Куће се и не продају толико колико њиве и баште које су поред реке. То је тужно видети – рекао нам је Бранко Вељковић из Мушникова, односно Скопља. Он нам је испричао податак да је у Шартицама, делу на обронцима Шаре који припада Горњем Селу где се налазе имања и баште Срба, измерен најразређенији ваздух на подручју тадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. – Радио сам тада овде и водио екипу стручњака у тај део Горњег Села, зато знам за то. То је била, према њиховим речима, права ваздушна бања и идеално место за изградњу хотела. Овај крај је имао све што треба за развој туристичког центра, али је, као и у много чему другом, политика била таква да је тај пројекат одобрен Златибору, а не нама овде. Речима не могу да опишем колико је тај крај леп и штета што је и поред свих сазнања, да тако кажем, још увек неоткривен – испричао нам је Вељковић.

ОБНОВЉЕНО ГОРЊЕ СЕЛО

Срби из Горњег Села напустили су своје домове 1999. године, али су већ 2000. и 2001. почели да се враћају на своја имања која су била опустошена, а куће запаљене. Слободан се са супругом вратио 2001. године и све подигао из пепела. – Били смо међу првим повратницима и већ неколико пута поправљам кућу коју су нам саградили, јер није добро урађена. Нисмо једини са овим проблемом, сви Срби исту муку муче – прича Слободан. У једном делу Горњег Села живе и муслимани, односно Бошњаци како се изјашњавају од деведесетих година прошлог века. Када разговарате са Србима из Средачке Жупе о њима, сви ће вам испричати исту причу, а то је да су они муслимани, односно Срби који су за време Турака примили ислам. Рећиће вам и да су се после Устава из 1974. године једно време изјашњавали као Албанци. Тада су већином децу из српских школа пребацивали у албанске. Између њих и Срба већих тензија нема у последње две деценије, али нема ни неког заједничког живота. Већина Срба из тог дела Метохије рећи ће вам разочарано да се комшије муслимани нису баш најбоље показали када је било најтеже. – Не идем код никог од њих. Кућу су нам запалили 1999. године. Не знам тачно ко, али нису се комшије потрудиле да спрече, одбране, и сумњам на њих – рекла нам је мештанка Севдалинка Севда Вељковић врло кратко и бираним речима, не желећи да шири причу о комшијама. Преостали Срби из Горњег Села причају и да никада није било лако живети на планини. Имања која имају су по брдима и одувек је тешко било да се обрађује поље. Комбајни не могу да жању жито, на пример. Зиме су хладне и са пуно снега, али, кажу нам, и то има своју драж и лепоту. Понављају да је проблем што нема млађих људи са децом. Питају се како и да се врате, јер прво и основно питање је од чега ће да живе? Слободан каже да је ова година била незапамћено сушна. Летина је била лоша, чак ни поврће у баштама није било добро. Напомиње и да су огрев за зиму спремили на време, јер имају своје шуме. Први снег пао је средином септембра и , каже Слободан, одједном као да је наступило пролеће. – Сада је сунчано, а у септембру је све било под снегом. Планина је ово и већ сутра може снег да пада, без обзира што је тренутно топло за ово доба године. Можемо под снегом да будемо до маја, то се никад не зна – каже Слободан. Напуштене српске куће у Горњем Селу закључане су ланцима и катанцима. На изузетно лепом месту налази се и сеоска црква Светог Ђорђа. Одмах до ње је дрво липе које има неколико стотина година. Мало ниже од црквене порте протиче Бистрица. Док ходамо улицама овог изванредно лепог села, присећамо се речи госпође Севде која нам је испричала да је сеоска школа некада била пуна српских ђака. Да је у селу било 120 српских кућа и свега 12 муслиманских. Да је на зиду сесоске школе био велики мозаик са ликом трагично преминулог новинара „Јединства” и песника Лазара Вучковића, њеног брата, и да су 1999. године, одмах по окончању бомбардовања, муслимани из села ископали сваки делић мозаика са зида. Једини мозаик са његовим ликом сачуван је на једној књизи коју су пронашли на згаришту своје куће по повратку – идентичан ономе на сеоској школи. – Највећи догађаји у селу су сеоска слава Ђурђевдан када дођу Срби и откључају своје куће и када су Песнички сусрети „Лазар Вучковић”. Два пута годишње буде људи у селу и прошетају се улицама. Неколико пута сам јесенас питао супругу када ће песници да дођу и људи из „Јединства”. Буде лепо јер се сви окупимо, напуни нам се кућа људи – прича нам Слободан и додаје да им највише смета самоћа. Ретко им ко дође у посету, изузев деце, и жељни су приче и дружења. Значило би им када би људи организовано долазили да проведу дан у селу и на околним брдима јер природа је изузетна. М.Чанковић