понедељак, 15. августа 2022. | 09:27
Најновије вести

СРБИ ВЕКОВИМА НА СВОМ ОГЊИШТУ

У Могили Срби живе у око шездесетак домова, док је албнаских кућа више. Око цркве Светог Теодора Тирона бодљикава жица, а на капији катанац. Аутор више монографија о селима Косовског Поморавља Станислав Којић каже да се на територији села Могила  налазе остаци старчевачке и винчанске културе

 

 

Ако се данас запути те у село Могила, чија историја сеже још у период пре нове ере, домове и дворишта у којима живе Ср би, а  остало их је шездесетак, препознаћете углавном по ви соким старинским, дрвеним капијама, очигледно напра вљеним прилично давно. Око Албанских домова, којих има више од стотину, дворишта су углавном са новим металним капијама и оградама. Оно што је сигуран показатељ да се ра ди о кући у којој живе Албанци у Могили, јесу заставе, углав ном Републике Албаније, цр вене са двоглавим орлом. Ту и тамо понека америчка, швај царска застава. Све углавном уздигнуте на високим метал ним јарболима. Највише их је на кућама крај пута који кроз Могилу води у етнички чисто српско село Врбовац. Застава Албаније окачена је и на пре неколико година саграђеној џамији. – Некада се знало, на при мер, у ком делу живе Срби а у ком Албанци. Сада смо баш помешани. Сада има Албанаца у делу села који је некада био претежно српски – објаснио нам је Ненад Пржић укратко ситуацију у Могили. Срели смо га у друштву још неколицине Срба испред једне од пар срп ских продавница у овом месту, недалеко од цркве Светог Тео дора Тирона. Протицало је су ботње пре подне. Дошао је да купи потрепштине за кућу и да мало предахне од огромног по сла око пољопривреде.

НЕ МОГУ НА ПИЈАЦЕ ПА РОБУ ДАЈУ ИСПОД ЦЕНЕ

– Наше село је познато по томе што од давнина произво димо кромпир, купус, папри ку. Тога овде има у изобиљу. Међутим, у новије време људи су се више бацили на паприку, јер се више исплати. Смањили смо производњу кромпира. Ро ди на тоне, а онда немаш коме да продаш. Паприка је сада ви ше на цени, мада велики про блем је што ми немамо пија цу. На пијаце у Урошевцу, Ви тини, Гњилану, које раде саког дана не идемо. Купци или бо ље речено накупци Албанци, робу нам откупљују и многи нас уцењују. Купе од нас за  ма ле паре, а онда је тамо прода ју по некој важећој тржишној цени. Немамо избора. Боље ишта, него ништа, јер ако не продамо и по тој некој неод говарајућој цени, онда мора мо све да бацимо и шта смо добили? Ништа. Узалуд труд – рекао нам је Ненад. Он и његова шесточлана породица, у којој је троје де це, живе од пољопривреде. Пре неку годину купио је око пет хектара земље. А како се мо же чути у Могили цена обра диве земље у овом селу и дан данас не прелази 200 евра по једном ару иако је више него плодна. Ненад је, како нам ре че, два хектара земље купио од једног Албанца.  – Нису хтели да је обрађу ју и продали су ми је. Шта ћу, морам да живим од нечега. Не мам други посао и пољопри вреда ми је главни извор при хода у домаћинству. Како бих могао да ишколујем децу, да их изведем на пут, одакле бих , ако не радим. А ви  напиши те и то да има овде породица, које примају две, три плате и да сви укућани раде негде, а у неким породицама нико нема стално запослење. Е то је зрно раздора међу нама Србима ов де. Ту мало треба да се поведе рачуна и да се ствари уреде. Млади нам одлазе. Ових дана неки отишли да беру малине у Ариље. Није лако да се човек бави пољопривредом. Ево сад све поскупело. Кад ставиш све на папир, кад израчунаш коли ко даш и колико добијеш, онда питаш се да ли се исплати, али ако немаш другог избора мо раш да радиш, да се бориш, да преживиш – рече нам Ненад. Слично мишљење чули смо и од неколико других Срба из Могиле, с којима смо прошле суботе причали. Већина  од њих нису желели да им пише мо име и презиме у ноивина ма, јер кажу немају ништа од тога, а могу да имају проблема.  На питање какве односе Срби у Могили имају са ком шијама друге вере, знајући чи њеницу да је у годинама након рата било и у овом мешови том селу изражених међует ничких тензија. Рекоше нам да данас једни другима кажу „добар дан”, али и да умеју да седну заједно углавном у срп ским  сеоским продавницама. – Дођите да видите тако не где предвече овде у ову про давницу колико има Албанаца. Седимо заједно. Не свађамо се. Ваљда је прошло то време  мр жње. Кад умре неки њихов, ако га добро знамо,  ми идемо да изјавимо, како они кажу, гај рет, то јест саучешће. И они дођу исто тако кад умре неко наш –  рече нам Ненад. Наши покушаји да одемо у црквено двориште и цркву Светог Теодора Тирона, при посети Могили, нису успели, јер је на вратима цркве која се налази на брдашцу изнад села, била забрављена. Ову српску светињу подигнуту на темељи ма старе у 19. веку могли смо да видимо само преко ограде на којој је постављена бодљи кава жица. Отварају је кажу не дељом и када је већи празник.

ПЛОЧЕ ИЗ ВРЕМЕНА СТАРЕ ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ

Аутор више монографи ја о селима Косовског По моравља, Станислав Којић, нам је рекао да се на тери торији села Могила  налазе остаци старчевачке и вин чанске  културе. Сведоци то га су и камене плоче узидане у олтарски део цркве Светог Теодора Тирона.  – Одмах након рата ка да су амерички војници из КФОР-а сређивали терен на брду Рош где је црква, да из граде малу базу и градили игралиште за децу, прона шли су пет  камених плоча са старим писмом, попут оних које се налазе у цркви и по нели су их. Однели су их, а за шта су им требале, то не знамо – каже Којић. Он истиче да је у Могили пре око пола века био прису тан обичај да се на каменим плочама, пречника око 4 ме тра, које су се налазиле не далеко од цркве, клала сто ка, а свеже месо продавало посебно када је празник или неко славље или у току сезо не радова на пољопривреди како би се радници који су обрађивали плодну могил ску земљу, где се накада ка жу налазило језеро, а потом мочваре, нахранили. Станислав Којић је у свом итраживању прошлости се ла Могила дошао до пода така да су већина Срба који данас живе у овом месту та козвани  „старинци”, а неке породице су потомци оних Срба које су се овде досели ле из Македоније. – Овдашњи Албанци јед ним делом су потомци њи хових предака који су дошли углавном из Малесије у Ал банији и Качаника, али има и српског становништва које је под турским зулумом при мило Ислам и поарбанаши ло се – тврди Којић. Он додаје да је на терито рији овог села и православна црква Светог Уроша, од чи јих је остатака, како се може чути, у време након Другог светског рата саграђен За дружни дом.  У Могили ради издвојено одељење ОШ „Марко Рајко вић” из Врбовца од првог до четвртог разреда. Ове годи не у њему је наставу похађа ло 25 ученика. И у Могили се број српске деце смању је. За сада, кажу, нема исе љавања целих породица, али млади појединачно одлазе, углавном због посла. Кроз разговор са Србима из Моги ле стиче се   утисак  да су ме ђуетничке тензије спласну ле и да су проблеми економ ске природе избили у први план. Међутим, с друге сра не, истицање видно нацио налних обележја попут заста ва на више албанских домова у овом селу пред нама отва ра питање, да ли је стварно дошло до неке врсте истин ског помирења између Срба и Албанаца у Могили или је то ипак  само привид? Ни на једном објекту у Могили ни смо могли да видимо српску заставу, што нам је наметало питање: да ли би Срби у овом етинички мешовитом месту смели да је истакну? ‹Заставе Републике Албаније на више албaнских кућа у Могили С.Ивковић

Подели на: