СРБИЈА ДА ОСТАНЕ ЧВРСТА И ДОСЛЕДНА

Уочи обележавања 23. годишњице од Нато агресије на СР Југославију у Европи поново бесни рат. На делу су опет дупли аршини и медијска пропаганда, а најважнији актер сукоба данас се крије иза другог док је у агресији на Југославију јавно слао бомбе. О догађањима 1999. године и украјинској кризи за „Јединство” говори Владислав Јовановић, дипломата и бивши амбасадор Југославије.

 

 

• Како Србија да преживи украјински рат са најмање последица?

Питање је колико се може на то дати одговора, али постоји један једини који се намеће, а то је да буде морално, политички и идентитетски чврста и доследна самој себи. То значи да се чврсто држи своје политике независности, војне неутралности и партнерских односа са свим земљама и на Истоку и на Западу, као и на југу. Да не улази у сплетке и замке које јој подмећу наши партнери на Западу, који хоће да је ограниче у вршењу права независности тиме што би је одвојили на један драстичан и коначан начин од Русије, индиректно и од Кине. Тако би је учинили потпуно немоћном пред врло бруталним захтевима Запада који се према њој врше, а то је да коначно призна независност Косова и омогући улазак Косова у НАТО и у УН, а дигне руке од Републике Српске и Срба ван Србије. То је нешто што је минимум. Међутим, то није цео минимум. Иза тога може да следи и оно што је својевремено немачки амбасадор пре 20 година, рекао да ако Србија не пусти Косово онако како то Запад жели, онда може да очекује нове случајеве Косова на преосталом делу територије Србије, а ту је поменуо Санџак, Војводину, чак и источну Србију. Другим речима, они показују да листа њихових захтева према нама не мора бити исцрпљена само нашим напуштањем Косова и Републике Српске, већ да они имају и нова очекивања и нове захтеве. Пошто су довели до растурања бивше заједничке државе Југославије, желе да преостали делови те земље не штрчи својом посебношћу нити снагом. Зато Србија није доведена до краја тог процеса. Губитак евентуално Косова и напуштање Срба ван Србије није крај њиховим плановима. Треба преостали део Србије да буде ослабљен и на тај начин доведен отприлике у једнако стање слабости са осталим бившим југословенским републикама. То је жеља да се са коцкицама бивше заједничке државе, које ће подједнако бити мале и ослабљене, игра једна добитничка комбинација, шаховска комбинација Запада на Балкану. Тако су одлучили и од тога они не одустају. Друго питање је да ли је то изводљиво. Случај Србије је показао да није. Сада покушавају проблеме који Русија има са Украјином и са Западом да искористе и да Србију сабију у ћошак. Да јој буквално изнуте уступке које иначе она никад не би радила. Зато је важно да ми одржимо тај наш историјски принципијелни значај који имамо. Опасности су велике, погоршаваће се са развојем ситуације, али не треба унапред закључити да ће та ситуација и даље да се развија у прилог Западу. Ми то још не знамо. То је само почетак једне непредвидљиве игре која се сада води у вези са Украјином и нико не може са сигурношћу да утврди да ће то да се води у интересу Запада и у правцу коначне победе Запада. То ми не знамо, има пуно непознаница, а најважније је да ми држимо то што смо са развојем партнерских односа са свима, укључујући са Западом. Али, и ту мора да постоји једна линија испод које не смемо да идемо, а то је да се не смемо никоме предавати, па ни Западу.

• Да ли се могао очекивати оволики степен русофобије и да ли су ово особине цивилизованог друштва?

Историјски гледано та русофобија је константно присутна на Западу. Наполеон кад је кренуо и мобилисао практично свет тадашње Европе, то је била европска војска, није била само француска, они су о Русији мислили као о неком источњачком мрачњаштву и да то треба једноставно отклонити од Европе и удаљити што даље. Хитлер је отишао много даље са својим закључцима. Он је тражио етничко уништавање Словена и узимање њихових територија итд. После Другог светског рата имамо биполарни свет. НАТО се организовао, ЕУ се почела организовати, све са циљем да се парира Русији која је тад била под комунистичком идеологијом и имала већи број земаља у својој орбити. То се тада оправдавало идеологијом. Та идеологија је престала пре 30 година и уместо да се ослободе тих стега и да почну да граде само партнерске односе са обостраним уважавањем, они су на Русију гледали као на завршену коју треба даље искоришћавати и распарчавати. Тако да се доводи у подређени положај. Она је тада била на коленима. Почела је да се освешћује и осамостаљује. То је био разлог за обнављање русофобије у разним облицима, а сада је то узело монструозне размере.

• Често чујемо од западних земаља да је ово први сукоб на тлу Европе од Другог светског рата, не помињући бомбардовање Србије. Како то видите, као и сталне изјаве да Русија крши међународно право и суверенитет једне државе, занемарујући шта се десило 1999. године са Србијом?

Западне силе су пре свега одговорне за један једини случај уништавања једне чланице УН-а и раније лиге народа, Југославије, којој су понудили добре услуге, а у суштини су је обманули и те добре услуге су биле у ствари издиктирање смртне пресуде Југославији и њено брисање са политичке мапе Европе, а безрезервна подршка тада социјалистичким републикама да се одвоје. За жртвеног јарца, односно, кривца нашли су Србију, српско руководство и Србе као такве. Посебно су извршили злочин против мира агресијом на СР Југославију 1999. што је први и највећи случај рушења међународног јавног права и агресије на једну чланицу, која никад није ништа урадила да би то заслужила. Тада је НАТО, који је наводно одбрамбена организација изашла из своје одговорности и постала агресивна војна организација. Он се тиме само поништио као одбрамбена организација. Он то ни данас не може да претендује да то јесте јер је изгубио невиност када је напао једну потпуно мирну земљу која ништа није чинила – Југославију. Према томе, највећа повреда међународног јавног права је била управо од стране 19 земаља НАТО-а против једне мале земље које су претходно лишили велике заједничке земље и фавозировали друге који су им у томе помагали. А ово што се десило сада то може да буде само други случај. Тако да и та резолуција која говори да је то највећа агресија, како називају, после Другог светског рата није истинита. Прво, није она највећа јер је већа била она против нас где је 19 земаља напало једну која им ништа није чинила. Украјина је чинила пуно изазова према Русији уз помоћ Запада. Направљен је преврат против једне легално изабране власти. Друго, што су Американци и Запад наоружавали све време Украјину и потстрекавали је против Русије и намамљивали је да се пријави да постане члан НАТО-а, што је провала рубикона за Русе, јер њихова безбедност, како је они виде, била је непосредно угрожавана. Значи, НАТО је допринео својим активностима и цео Запад, да Украјину супротстави Русији, да Русију заплаши свим тим могућностима, док у случају Југославије није било ништа што је изазвало НАТО и западне силе. Југославија се борила са једним сецесионистичким покретом једне националне мањине, која по међународном праву нема право на државу. Она има највеће право које им међународно право даје на територијалну аутономију, и то ако матична држава то прихвати. Према томе, они су подржали право те мањине које она нема по међународном праву, јер у име тог измишљеног права су дозволили себи да нападну једну државу. То је прва и највећа агресија у Европи после Другог светског рата.

• Да ли је било начина избећи бомбардовање Србије 1999. године?

Па могло се капитулацијом, али то није у генима српског народа. Срби никада нису капитулирали, него су се борили и кад нису имали велике изгледе на победу. Јер, они не могу да прихвате војно било какво страно господство или страну окупацију. Она може евентуално да им буде наметнута као што је била у Првом светском рату до ослобођења и у Другом, али то је наметнута од стране надмоћнијег непријатеља кроз борбу са нама, а не нашим подвијањем и истицањем беле заставе. Према томе, оно што су од нас тражили у Рамбујеу, капитулацију, то није могло да буде прихваћено ни од једне земље која наравно држи до свог постојања и то је на крају Кисинџер и рекао после изјаве госпође Олбрајт која је доша у Рамбује и позвала је учеснике да лествицу захтева према Милошевићу подигну тако високо да је он не може никако прескочити. Другим речима, они су поставили немогући услов, капитулацију да би добили алиби за агресију на нас. Извршене су две агресије, једна морална и политичка, друга војна и физичка. Значи две агресије у једном чину. То само показује колико је велика злонамерност западних сила у то доба била према Србији. Показали су то једним, не само исхитреним него наглим проглашавањем независности Косова да је њихова агресија на СР Југославију била освајачка, да је имала освајачки циљ, да се отме један део територије и направи неком другом државом.

• Значи ли то да није разлог бомбардовања био Слободан Милошевић већ отимање Косова и Метохије од Србије?

Милошевић је чинио тамо све, чак и овде, чак и уз помоћ једне добротворне ватиканске организације, да са Руговом нађе решење које би било задовољавајуће и за Албанце на Косову и за Србију, чињењем значајних уступака који су могли водити до нечег само да се избегне оно најгоре. У Рамбујеу смо предлагали аутономију. Они то нису хтели, Запад то није хтео, јер је хтео да освоји део наше територије и да поклони другоме. То је био циљ. Освајачки рат је то био, не треба то заборавити. И дан данас је освајачки, али у политичком смислу. Оно што су физички освојили, то хоће политички да потврде и да изнуде од Србије признање таквог њиховог чина. То је већ садизам унесен у политику јер се од жртве тражи, не само да прихвати губитак територије, него и да награди агресора тиме што ће ту територију поклонити путем одрицања од ње. Р. Комазец