СРБИЈА И КОСМЕТ СУ ЈЕДНО ТЕЛО И ЈЕДНА ДУША

У тешким временима за српски народ, језик, писмо и културно наслеђе на Косову и Метохији, држава Србија чини све на заштити свог народа и српске културне баштине. О овом значајном питању, за „Јединство” говори Владан Вукосављевић, министар културе и информисања у Влади Републике Србије.

 

• Српски народ је оставио неизбрисиве трагове културног наслеђа на Косову и Метохији. Верујете ли да су све ово пролазне фазе и да КиМ мора остати као саставни и темељни део нашег идентитета?

– Апсолутно. Нема никакве дилеме да су Косово и Метохија и Србија једно тело и једна душа, упркос неким недобронамерним ставовима по том питању, који стижу са различитих страна, а вођени су више или мање сличним интересима. Косово и Метохија у самом су корену српског идентитета, то је чињеница коју нико не може да порекне. Наше становиште да је Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Србије засновано је на културно-историјским чињеницама и на међународном праву, па ако хоћете и на здравом разуму. У историји није познато, или је барем мени непознато, да се било која држава одрекла дела своје територије, а поготово оног дела који је како сте то добро приметили темељни део идентитета Србије и Срба. Велики део наше културне баштине лежи на том простору и наша је обавеза да сваки манастир, сваку цркву, сваку светињу заштитимо и сачувамо. Министарство културе и информисања предузима све кораке у том правцу, јер је на Косову и Метохији извор наше традиције и културе.

• Сложеност и недоследност међународне политике и међународног права, управо се огледа на простору Косова и Метохије. Није ли у том контексту велики успех наше државе одупрети се уласку Косова у УНЕСКО?

– Имамо пријатеље у свету који са нама деле став да је Косову и Метохији место у Унеску само у саставу државе којој припадају, то је свакако Република Србија. Успех који сте поменули постигнут је кроз јединствено деловање председника Александра Вучића, Министарства културе и информисања, Министарства спољних послова и других државних органа, уз подршку СПЦ и многобројних културних посленика. Добро је да постоји консензус у друштву око питања која се тичу централне тачке идентитета српског народа и родног места српске државе. Недавно смо имали прилику да у релативно кратком периоду два пута посетимо седиште Унеска и разговарамо са челницима те организације. Осим што смо изразили велику забринутост за стање наше културне баштине на КиМ и не баш пријатељско окружење у којима ти споменици културе обитавају, пренели смо јасан и недвосмислен став да Србија споменике културе на КиМ третира као своје, да о њима брине и да ће наставити то да ради и поред тренутне „пролазне фазе” како сте то формулисали у претходном питању. На иницијативу Министарства културе и информисања у седишту Унеска одржан је концерт Емира Кустурице и Но смокинг оркестра, што је наишло на више него добру реакцију дипломатског кора, а заједно с низом других активности државе резултирало поновним избором Србије у Извршни савет Унеска.

• Цео албански корпус културни радници, историчари, музичари… укључени су у фалсификовање историје у намери да обману свет да је наша културна баштина, заправо њихова. Могу ли рушитељи и пиромани да постану власници и чувари српских светиња које су рушили и палили?

– Једна је реалност и она је непобитна. Све што је српско на Косову и Метохији, што припада српском наслеђу ниједна злонамерна и лажна интерпретација не може отуђити од истине и правде. Српски народ бориће се за то да ова истина поништи све обмане.

• Српска културна баштина на КиМ је уједно хришћанска и европска. Да ли се у последње време, макар мало, прихвата то као чињеница и какво је ваше искуство у сусретима са страним званичницима и културним посленицима?

– Водимо сталне разговоре о овом питању током билатералних сусрета. Настојимо да скренемо пажњу светској јавности колико је драгоцена културна баштина не само српске већ и светске на простору Косова и Метохије. На Унесковој Листи светске културне баштине налазе се и манастир Дечани, Богородица Љевишка, Пећка патријаршија, манастир Грачаница. Имам утисак да се расположење страних званичника мења, наше настојање да свету покажемо колики је значај тог простора на коме има око 1.400 светиња и археолошких налазишта доноси резултате. Недавно сам на писмо упућено кардиналу Ђанфранку Равасију, председавајућем у Папском Савету за културу, у ком изражавам забринутост због дешавања на Косову и Метохији када је одржана римокатоличка миса на остацима православног храма у Новом Брду, добио одговор у ком се истиче да ће Света Столица „учинити све да се избегну било какве напетости које могу да начине штету богатој хришћанској традицији присутној на Балкану”. Ово је важна порука за цео свет.

• Има ли српски народ у целини довољно свести за очување свог културног простора и идентитета?

– Сигуран сам да је српски народ довољно зрео, да воли своју земљу и сво благо које су кроз историју током векова нашег постојања стварале и неговале генерације. Уверен сам да смо сви ми, живели у домовини или ван ње, свесни да је српски културни простор, који умногоме премашује политичке границе, онај простор који у срцу носимо као јединствено поље где се рађала и развијала култура нашег народа и градио његов креативни, несаломиви дух.

• Код Срба је још присутан комунистички синдром, што је посебно изражено код културних радника, па тако имамо случај да само Срби играју у филмовима који представљају српски народ као геноцидни и злочиначки. Тако нешто никада не би играли Албанци, Хрвати, Бошњаци… Да ли је то наводна уметничка слобода?

– Уметничку слободу можемо доживети као слободу без граница. Креативност и начин презентације стварних или измишљених догађаја које уметници уграђују у своја дела захтевају један вид неспутаности. Ипак, свака слобода почива на одређеним границама, морају постојати оквири да бисмо могли да будемо слободни. У противном, то није слобода већ хаос и анархија. Некад представљање српског народа свету измиче слободи и представља малициозну пропаганду. То би се морало променити. Заједничким залагањем свих нас који смо укључени у културу и уметничку продукцију, али и осталих државних институција система, које се на свој начин залажу за грађење позитивне слике Србије у свету, морамо променити праксу коју сте поменули. Србија је увек била пријатељ и српски је народ увек кроз историју био добронамеран и пријатељски, на тој чињеници морамо улажући напоре истрајати. Тако ће се и уметничка пракса променити.

• Да ли децентрализација културе доприноси да културна догађања у многим местима широм Србије па и на КиМ не заостају за великим градовима?

– Имао сам прилике да путујем по Србији и на сваки сам се позив радо одазивао управо зато што тврдим да децентрализација само добро може да донесе. Волим да нагласим како Србија није тело са великом главом која представља у симболичком смислу Београд. Српска култура припада свима и сви учествују у њеном стварању и богаћењу. Плодови озбиљног рада посленика културе у области позоришта, књижевности, библиотекарства и осталим пољима културе и уметности у многим мањим местима у Србији хвале су вредни и представљају изузетан допринос српској култури у целини. Без свих културних ценатара, јавних библиотека, театара, биоскопа у срцу Србије, на њеном истоку, западу, северу и југу српска културна сцена била би сиромашнија и њена ширина, колоритност и њено богатство не би могли да блистају оним сјајем како сијају сада. Зоран Влашковић