петак, 03. фебруара 2023. | 00:31
Најновије вести

СРПСКА ДЕЦА

Пише: Рада Комазец

 

 

На обронцима Шаре где се земља спаја са небом српско је село Готовуша које се помиње 1455. године у Османском попису као велико село са 64 српске куће и православним свештеником. У селу постоје две цркве Светог Николе и црква Свете Богородице а Срби овог краја нису се одрицали своје вере ни за време комуниста који су „убијали Бога у нама”. Витлејемски пастири на знак Звезде да се родио Христос Спаситељ насекли су грање и понели га у пећину да наложе ватру и огреју Христа и његову мајку. Бадњак представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини када се Христос родио. Бадњак, даље, наговештава и дрво Крста Христовог. Бог је љубав, а рађање српске деце на светој косовској земљи је по вољи божијој. Бог не жели да деца пате, али они други који не маре за Бога, рањавају дечије и тело и душу. Посебна радост за децу и младе је Бадњи дан, доношење бадњака у ишчекивању највећег хришћанског празника Божића. Када је мали Стефан Стојановић из Готовуше кренуо са одраслима у сечу бадњака није ни слутио да ће тог дана бадњак залити крвљу, а да ће му мајка уместо да меси чесницу бдити у болничким ходницима. Док се већина малишана радује доласку Божића, празнику и поклонима, српска деца на Косову и Метохији имају сасвим друге жеље. Слобода, слобода и слобода. Од када је Бистрица поцрвенела убиством двоје и рањавањем четворо српске деце, па на овамо нижу се напади на децу са српским именом. Убиство на Бистрици оставило је огромне последице на остале повратничке средине у Метохији. Многе породице са децом су се након овог злочина одселиле, а за злочин нико није одговарао. Тако су убице делимично оствариле свој крајњи циљ – застрашивање и прогон Срба. На Васкрс прошле године нападнут је српски дечак у Бабином Мосту, пребијен тринаестогодишњак Никола Перић у Гојбуљи, којему покидаше крст око врата и згазише ногама. Бројни се напади на Српчад у јужној покрајини. Преживелој српској деци од нападача Албанаца санираше физичке ране, али оне душевне трајаће док живе. Сви ови инциденти етнички су мотивисани а последица су антисрпске реторике албанских властодржаца и политике Приштине. Детињство је најважнија етапа у животу човека, а деца су најрањивија категорија. Бројне ургентне ситуације у свету су пролазне, а чини се да криза за српску децу и њихове родитеље на Косову и Метохији нема краја. Деца страдају и остају дубоко траумизирана насиљем и страхом које влада око њих. Страх се увукао у зидове њихових домова и тешко ће без психосоцијалне подршке постати исти као пре напада. Јако ће тешко бити ослободити се трауме и избацити страх из њихових мисли и сећања. Стручњаци тврде да се јављају проблеми са памћењем, тешкоће у извршавању задатака, проблеми са пажњом и потешкоће у учењу. Трауматизована деца нису у стању да верују никоме ни да склапају пријатељства. Постају анксиозни, преплашени, тужни… Где год је кризно жариште у свету помиње се Конвенција о правима детета, јавља се Уницеф и друге организације које раде на заштити деце од рата, сукоба, прогона… Само српска деца на КиМ не спадају у категорију становништва којему је неопходна међународна заштита. Конвенцију УН о правима детета потписало је 196 земаља признајући сваком детету право на достојанствен живот и самоостварење, обавезујући се да обезбеде остварење дечијих права прописана конвенцијом. Дечија права српске деце на КиМ нису препозната у Конвенцији УН, јер реакција међународног фактора изостаје. У Приштини не постоје правни механизми, не поштују се међународни закони већ антисрпски наратив тамошњих политичара распламсава мржњу према Србима, а посебно према српској деци, а трауме остају. Последњих неколико деценија у свету се примењују програми подршке који су фокусирани на породице, односно у оквиру којих се стварају повољне могућности и прилике за дететово учење и напредовање у свакодневним породичним активностима. Психосоцијално стање и стрес српске деце на Косову и Метохији јасно упозоравају да је психосоцијални развој многе деце на КиМ у опасности. Ако томе придодамо стравичан напад на фудбалском турниру у Сарајеву када су локални хулигани сузавцем, бакљама и ножевима напали српску децу и њихове родитеље, морамо се запитати какво је то друштво и где је цивилизација као људска тековина и да ли су српска деца рођењем предодређена да буду прогањана, малтретирана, рањавана и убијана.

Подели на: