Српски идентитет је виталан и отпоран

ПРЕТИ ЛИ ОПАСНОСТ АСИМИЛАЦИЈЕ СРБИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

 

 

Срби су виталан и жилав народ који је кроз историју издржао притиске разних освајача – турских, аустро-угарских, немачких, албанских, усташких

Напади на идентитет Срба присутни су не само на Косову и Метохији већ и на на подручјима суседних земаља, најотворенији у Хрватској и Црној Гори. А да ли на Косову и Метохији прети опасност од асимилације српскога народа, ако се има у виду да су им угрожена готово сва људска права и да су поред напада на српски језик, писмо и културу присутни и напади на верски и национални идентитет Срба посебно у овој години, потражили смо одговоре од правника и скупштинског посланика Александра Чотрића и професора српског језика др Голуба Јашовића?
-Нема сумње да су већ годинама Срби на Косову и Метохији најугроженија национална заједница у целој Европи. Простор на којем они живе претворен је у својеврсни концентрациони логор. Наши сународници свакога дана изложени су страшним нападима албанских јуришника и терориста који не презају од тога да животно угрожавају и децу, старе, немоћне, жене, свештенике, монахе и монахиње… На мети су српска деца која носе бадњак и једина Српкиња која живи у Ђаковици. Албанци насрћу и на гробља и споменике, на српске заставе, на православне храмове… Србима су угрожена сва права: на живот, безбедност, располагања имовином, образовање, информисање, исповедање вере, употребу језика, слободно кретање, изражавање, удруживање… Ситуација каква је успостављена 1999. године може да се пореди само с вишевековним турским ропством, па и тада су у одређеним периодима Срби на Косову и Метохији имали више права него под албанским окупационим властима. Упркос свему томе, осим неколико издајника који службе Аљбину Куртију, а нису вредни ни помена, Срби и не помишљају да пристану на асимилацију, каже Александар Чотрић.

Насилна асимилација Срба у прошлом веку

Наши саговорниици подсетили су на неке примере из не тако давне прошлости и раније историје Срба у вези асимилације и одсуства права на језик и културу Срба на примеру северне Албаније.
-Године 1913. године, после Другог балканског рата, одлуком западних сила створена је држава Албанија, иако је највеће делове њене територије од Отоманске империје ослободила српска војска, а реч је о историјски српским територијама. Насилна асимилација Срба у тој држави одмах је покренута, а интензивирана је 1934. године, када је албански краљ Зогу почео да спроводи шовинистичку политику затирања свега српског. Укинута су српска удружења, српске школе, забрањено је Србима да се изјашавању о својој нацији, вери и језику. Срби који то нису хтели да прихвате били су ликвидирани и одвођени су у логоре и затворе. Тридесетих година прошлог века из Албаније је протерано више од двадесет хиљада Срба. Током Другог светског рата убиства и прогони српског становништва у новоствореној Великој Албанији су попримили размере геноцида. Истоветну политику је наставио албански комунистички лидер Енвер Хоџа, који је забранио да се помиње реч Србин. Године 1966. године донет је декрет по коме се забрањује упис у матичне књиге рођене деце ако им имена и презимена нису у духу албанске традиције. Годину дана касније забрањено је исповедање православља, а цркве су срушене или претворене у музеје атеизма, домове културе или магацине, рекао нам је Чотрић.
Професор др Голуб Јашовић подсећа такође на неке примере из Албаније али и из свог професорског искуства када је српски језик предавао ученицима у селу Рзнићу између Дечана и Ђаковице, на самом Радоњићком језеру. – То је било 1985. г один е ка да сам имао једн ог д ечака Шћепановића који није знао српски језик, а у писао је Гимназију. Дечанкс гимназија имала је одељење у Рзнићу и Јунику. Он је иамо двојку из српског је зика.У глави би фром ирао речениц у на албанском језику па је прев одио на српски.О асимилац ији Срба у севрној Албанији, међутим, има много рпимера. Ја сам био код неких српских породица које су већ у другој-трећој генерацији губиле идентитет, тако да им уници не знају српски језик. Многи су се исламизирали или су их тајно крстили. То су, на пример, Стојановићи из села Љубенића, али они су знали да су Срби.
Проблем употребе српског језика и писма је посебно изражен у централним енклавама на КиМ, конкретно у Косовском Поморављу где Срби често не смеју ни да говоре на свом матерњем српском језику на јавним местима. Отуда је потекла и једна емисија под насловом „Слободно српски“. Ево како Чотрић коментарише ову појаву:
-Албанци где год да на Косову и Метохији чују да се користи српски, нападају људе који га говоре. Познато је да су у центру Приштине 1999. године убили Валентина Крумова, бугарског дипломату који је тек стигао из Њујорка, а радио је за Уједињене нације, само зато што им се учинило да он говори српски језик. Српски језик је формално у употреби на Косову, али Албанцима смета чак и на надгробним споменицима. Забележени су бројни случајеви да су такозвани албански полицајци тукли и малтретирали Србе зато што су им се обраћали на својем језику, на шта имају право чак и по косовским прописима. Ако се затире један језик, затире се основ идентитета сваког народа. Добра је свака иницијатива у области информисања, просвете и културе која ће охрабривати наше сународнике на Косову и Метохији да говоре на својем језику и да користе ћириличко писмо. У језику Светога Саве реч језик је била дублет и имала двојако значење, значивши и језик и народ.

ЗСО би зауставила негативне трендове

Срби на КиМ се не одричу идентитета, али су под страшним притиском да прихвате много тога што им није по вољи, (врши се прислина асимилација), па тако и косовске таблице, што је најновији случај, јер им у противном прети одузимање возила и казна…
-Најбоље решење је да такозване косовске власти одустану од приморавања српских возача да пређу на РКС таблице и омогуће им да и даље користе досадашње таблице с називима косовско-метохијских градова: КМ, ПЕ, ПР, ЂА, ПЗ, ГЛ, УР… Надам се да ће и они увидети да насиљем и претњама не могу приморати наш народ да прихвати наметнуте таблице и документе међународно непризнате творевине.
Последњих неколико година притисци из Приштине су толико снажни и континуирани да су покренули и исељавање Срба у знатној мери…Ево шта о томе каже Чотрић.
-Године 1871, према турском попису, на Косову и Метохији живело је 64 посто Срба, и само 32 посто Албанаца. Међутим, албански терор се од тада појачава и Срби су били принуђени да се исељавају. Да би се преокренула демографска слика, за време Другог светског рата албански фашисти и балисти су протерали више од шездесет хиљада Срба, а на територију Косова и Метохије насељено је око две стотине хиљада Албанаца из Албаније. Тај тренд је настављен и после рата, па је у периоду од 1948. до 1956. године доведено још педесет хиљада Албанаца из комунистичке Албаније. После доласка НАТО на Косово и Метохију, Албанци су протерали више од две стотине хиљада Срба, а тај процес до данас није заустављен. То је једно од највећих етничких чишћења у историји европског континента. Од доласка на власт Аљбина Куртија, због његовог терора, 11 посто Срба са севера Косова и Метохије, избегло је у централну Србију. Нека истраживања показују да сваки други Србин са КиМ планира у наредних пет година да се исели са тог простора, а као најважнији разлози су угрожена безбедност и непоштовање права Срба. Мислим да се ови негативни трендови могу зауставити формирањем Заједнице српских општина, што подразумева чврсто повезивање свих српских средина на целом КиМ, како међусобно, тако и са централном Србијом.
Напади на СПЦ и светиње на Косову и Метохији, протеривање монаха из Девиних Вода, са севера КиМ су такође беспримерни и то је, заправо, најтежи ударац Србима и Србији, а повезан је и са отимањем верског и духовног идентитета, са напуштањем КиМ.
Албански екстремисти су од 1999. године уништили, запалили, дигли у ваздух, оштетили или оскрнавили више од две стотине српских сакралних објеката на Косову и Метохији, а међу њима и оне из 13. и 14. века који су преживели све досадашње сукобе и ратове. УНЕСКО никако не би смео да прими тзв. Косово у своје чланство, јер ће се српска и светска културна баштина наћи у рукама оних који затиру, а не чувају споменике културе и духовности.
Срби су виталан и жилав народ који је кроз историју издржао притиске разних освајача – турских, аустро-угарских, немачких, албанских, усташких… Опстали смо, јер смо чували свој језик, веру, писмо, културу, историјско сећање… Постоје и данас потомци Срба који су били приморани да пређу на ислам или католичку веру и да прихвате друго национално име, али и они знају своје порекло. У ово верују и наши саговорници јер су Срби издржали огромна и тешка искушења и да се већина наших сународника неће иселити, нити ће се албанизовати.
Славица Ђукић