субота, 27. новембра 2021. | 13:03

ШТА ЈЕ СЛЕДЕЋЕ..?

  Пише: Рада Комазец

 

Упркос вишегодишњем одсуству комуникације између Београда и Приштине, Бриселски споразум није довео до планиране релаксације односа Срба и Албанаца, али је макар промовисао суживот као решење. Наћи прагматична решења може се само уколико се разговара. Дијалог је једини начин да се унапреде односи. Међутим, Приштина је користила Бриселски споразум, некада отворено некада скривено, као уцену и притисак на Србе. Курти је, пак, гласно и јавно против Бриселског споразума, Вашингтонског споразума, „Отвореног Балкана” и свих споразума, осим, како каже, оних са којим би Србија признала туђу државу на сопственој територији. Уместо да учини напор да се мења друштвена клима, да се мења вредносни модел и искорачи у правцу модерног друштва, он је укопан у 19. веку. Курти не престаје да нарушава однос између заједница, блокиран разним хипотекама прошлости, малодушношћу и осећајем инфериорности. Конструише ковање завере од стране Русије и Србије и пребацује сву одговорност на Србе. Аљбин Курти није у стању да прихвати европске вредности, да води један народ и уклони новим генерацијама потребу за конфликтима и сукобима. Напротив, он остаје промотер тензија, деструкције, жестоке реторике и мржње која се преноси на терен нападима на Србе. Косовско друштво није достигло ниво стабилности неопходне за подизање демократског капацитета и демократских институција. Међуетнички дијалог у постконфликтном друштву је значајан ради успостављања поверења, мира и толеранције, али власт у Приштини је дубоко укопана у ров из којег не жели да изађе. Својим гестовима негативно утиче на сопствено друштво. Уколико програм помирења није промовисан на највишим нивоима институција, неће бити суштинске промене на терену. Мир и процес помирења морају да буду иницирани и вођени са врха, промовишући толеранцију и сарадњу. Курти још увек своју каријеру гради на ранама и мржњи ратова и прошлости. Приштина нема културу толеранције и дијалога и признавање другог и различитог. Поставља се питање да ли је уопште могуће са искључивом страном водити политички дијалог и наћи компромисно решење. Заједнички именитељ и српског и албанског народа требао би да буде „дијалог нема алтернативу”, а не националистичка реторика. И оно мало напретка и слободе за Србе влада Куртијевог Самоопредељења довела је до потпуног урушавања, одсуство дијалога, толеранције, слободе изражавања, кршење људских права и сталне физичке нападе на Србе. Дијалог је заробљен од стране албанског национализма и ЕУ као немог и неспособног посматрача. Уколико се ЕУ не буде значајније ангажовала на нормализацији односа и дијалогу, односно, уколико не укаже, актеру неразумевања, Аљбину Куртију да је исход разговора компромис, остаћемо сви заробљени у деведесетим и таоци хирова Аљбина Куртија. Известилац за Косово у Европском парламенту Виола фон Крамон уместо да се бави стањем на Косову, етнички мотивисаним нападима, она је заокупљена екологијом у Србији и председником Вучићем. Косово са Куртијем на челу налази се у ситуацији пропагандног рата који одржава све ратне стереотипе. Популизам, екстремни национализам и сепаратизам су таласи на којима је Курти дошао на власт и такву политику спроводи у делу. Уместо конструктивног дијалога са Београдом, економским напретком и новим радним местима нуди фантазију, националистичку реторику која представља озбиљну претњу за српски народ јер су на дневном нивоу инциденти. Надметање великих сила, превирања у свету, профилисање нових односа, заоштравање односа у Босни и Херцеговини накарадним Инцковим законом, успостављање наратива о српској кривици за сва дешавања деведесетих, најаве компанија Твитер и Гугл да ће са својих друштвених платформи уклањати садржаје у којима се негира геноцид у Сребреници, подршка од стране опозиционих медија у Србији, Твитеру и Гуглу иду на руку Приштини у територијалној аспирацији према Србији. Осим опште конфузије, неистина и фалсификата која се намерно ствара у погледу чињеница о недавној прошлости, на делу је и ревизија историје читавог 20. века. Сагледавање историје са позиције западних центара моћи, онемогућава озбиљан дијалог о прошлости. Курти и његови десничари имају потенцијал да озбиљно угрозе просец дијалога у Бриселу и дестабилизују овај део Европе. У сатанизовање Србије припомаже му и сународник Дритан Абазовић, који је практично премијер Црне Горе и повлачи све конце у односу према Србији. Кривокапић му је само помоћник. На њиховој агенди се налазе планови како напакостити Србима и Србији, ревизија историје, наметање одговорности Србији за ратове и геноцид, деградација верника и свештенства СПЦ … С обзиром на антисрпску оријентацију политичких представника народа у окружењу, агресивну реторику коју испољавају и интересе великих сила, неће ускоро доћи до помирење међу народима бивше СФРЈ. Број напада на Србе на Косову и Метохији расте, а насиље над Србима латентна је опасност с обзиром на реторику која долази са врха привремених институција самоуправе у Приштини. Самоопредељење подстиче екстремизам и физичке нападе на Србе дајући легитимитет екстрмистичким групама. Може се рећи да смо десет година од дијалога на почетку. Албанци не желе да се суоче са прошлошћу и чињеницом да су протерали Србе и живе на српској земљи. Они не желе ни да деле српску земљу са Србима већ да их заувек потисну са рођене земље. Сваким новим даном свиће и нови план Приштине како простор наше јужне покрајине ослободити од Срба. Тврдње Куртија да му смета Београд а да Србе који живе на Косову и Метохији уважава су лицемерне. Како их уважава, нажалост, сведоци смо сваког дана јер не престају физички напади на Србе, а однос према повратницима видимо на примеру једине Српкиње која се вратила у Ђаковицу. Албанци су често знали да кажу деведесетих: „точак среће се окреће”. Е, па ништа није готово. Американци се након 20 година повлаче из Авганистана, најављују повлачење и из Ирака. Шта је следеће…?

Подели на: