Стазу повратка царском граду прокрчила Нада
ПРИЗРЕНСКО ПОЕТСКО ВЕЧЕ НАДЕ ХАЏИ – ПЕРИЋ У ГАВРИЛОВ СКОМ ХРАМУ У БЕОГРАДУ
Књига “Запис из Призрена, са извора” је прозна аутобиографска исповест ауторке о времену свога детињства, младости, љубави, прогона и враћања завичају
Песникиња и судија Апелационог суда Нада Хаџи-Перић, рођена Призренка, организовала је уз помоћ и благослов оца Илије Шмигића, свечану промоцију своје најновије књиге “Запис из Призрена, са извора” у парохијском дому цркве Св Архангела Гаврила у Београду. На радост и задовољство свих присутних ово поетско-духовно вече увеличао је и познат и певач Ранко Шемић и гошће Кола српских сестара из Призрена.
После поздарвне речи старешине храма, оца Шмигића, ауторка књиге Нада Хаџи-Перић је прочитала песму “Кад се вратим”: Њена породица супруг Бранислав, брат Славиша Радивојевић и његова деца као и њихова родбина и пријатељи више од десет година редовно одлазе у родни Призрен и прави су представници оних урбаних Срба који повратак виде као извесност али се и понашају према становницима Призрена као некад, уз дужно поштовање не само према малобројним Србима већ и према Муслиманима, Албанацима, Турцима и другим. Ове породице које редовно одлазе у Призрен о празницима и другим важним дешавањима свима би могле да буду уверљив пример како се граде мостови помирења и добросуседских односа.
Књига сведочанство и документ
Прва прозна књига Наде Хаџи-Перић “Запис из Призрена, са извора” је обимно дело (440 ст) са фактографским подацима које је сама сачувала у сећањима и путем сусрета и разговора са родбином, блиским људима, комшијама, познаницима, колегама. У овој књизи је често заступљен директан сречански говор којим је ауторка читаоцу верно представила догађаје који су се одиграли током рата 1999. пре и после тога. Нада, судија, овде је сведок. Осећај патриотизма и правде јој није допустио да све сачува само у сећању, а талент јој је помогао да све то уобличи на уметнички начин те је зато и публика на промоцији у Гавриловској цркви немо слушала цитате и поезију које је Нада одабрала за то вече. Нада Хаџи-Перић је остварила значајно дело.
О књизи “Запис из Призрена, са извора” коју је обајвио Институт за српску културу – Приштина, Лепосавић 2020. године коју је посветила братанцима Лазару, Душану и Милошу, говорила је професор српског језика и књижевности Милена Петрин Дорић.
-Књига сведочанства аутора Наде Хаџиперић настала је као израз најдубљих емоција, пониклих у болним тренуцима сећања на живот проведен на Косову и Метохији, на време прогона са своје родне груде, на време када се свом завичају враћа после тринаест година и визије новог живота којим ће на тим просторима свијати млада генерација.
О младости, љубави, враћању у завичај
Пред нама је прозна аутобиографска исповест писца о времену свога детињства, младости, љубави, службовања, прогонства, поновног враћања завичају, Призрену, Средској, Поткаљаји, Шадрвану, али и њена св еколика порука да се том простору врате и сви они који су расељен и прогнани, рекла је Милена Петрин Дорић.
Обилазећи старе успомене, наставила је Дорић, ауторка Хаџи – Перић је видела да се на њеној земљи поново рађа живот , да звоне венчана звона младих, подижу се и свијају српски домови на својој очевини, као што то чини њен брат Славиша својој деци и за пример својим сународницима, показујући да управо та наша српска младост мора развијати барјак новог живота и залити своје корене водом са светих изворишта. Шватила је да новом светлошћу зрачи и светли као лампа у мраку наш царски српски град Призрен, поново обасјан лучама Призренске Богословије нашим соколовима богословима, који заједно са професорима настоје да врате живот и православни дух својој светој земљи. Вођени топлом очинском руком, владика Теодосије и сви часни оци, обнављајући наше светиње, пружају руке сваком српском човеку за повратак, показујући да их њихова очинска земља и светиње у којима су крштени, венчани, славе славили и радовали се жив отупостојано и са чежњом чекају.
Нада Хаџи-Перић бележи у новој књизи и духовну обнову царског Призрена. Почиње од породичне цркве својих Радивојевића, а потом наставља и о обнови других већих и значајних светиња Средачке жупе . Она бележи и како се данас живи у српским енклавама , како тамо одрастају деца, говори и о људским правима и (не)слободи кретања…
С.Ђукић
