ШУМА ПУНА ХУМКИ И ДУША
„ЈЕДИНСТВО” НА СРПСКОМ СТРАТИШТУ ЈИНДРИХОВИЦЕ У ЧЕШКОЈ РЕПУБЛИЦИ
Забележено је од преживелих српских војника, док су умирали од туберкулозе, хладноће, исцрпљености и глади на уснама им је била далека похарана отаџбина Србија. Поред заробљених српских војника, било је дечака од 8-17 година, старих који нису били способни за рат. Њих 7.100 са 189 руских војника вечно почивају међу чемпресима донешених из Хиландара.
Док смо промицали кроз лепо уређени брежуљкасти крајолик, слушали божије речи љубави и мира оца Срђана и колико год знали о српским голготама и страдањима, доласком у Јиндриховице осетите бол, неправду, бес и запитате се „има ли Бога”, иако ово место, ова шума, ови брежуљци за Србе треба да буду свети. Борите се са собом да сачувате мир, да не мрзите а ходате по земљи нагнојеном невиним српским костима. Размишљам да ли су их ови пропланци подсећали на Шумадију, на завичај из којег су силом одведени и оставили кости овде на брегу изнад Јиндриховица. Грло се стеже, тескоба пролази телом, тешке мисли вам пролазе главом, а поглед час на земљу а час на високе борове и јеле које стреме ка небу, и чини вам се да бисте са врха шуме која расте на српским костима дохватили небо. У том малом месту на граници Чешке и Немачке природа делује идилично са брежуљцима и густом шумом.
Управо овде у Јиндриховицама за време Првог светског рата, од 1914 – 1918. године налазио се највећи концентрациони логор на територији Аустроугарске кроз који је прошло око 40.000 заробљеника. Робијали су Италијани, Руси, Литванци, Румуни, а највише је било заробљених Срба, како војника тако и цивилног народа, које је аустроугарска војска купила по Србији и железницом одводила у логор. Аустроугарски непријатељ палио је, рушио, вешао, убијао по маленој Србији, а њих, српске заробљенике одвео далеко од Србије.
У том идиличном месту са оштрим зимама умирали су мученичком смрћу српски заробљеници. Радили су до изнемоглости у оближњем каменолому, градили су фабрику хемије у Соколову, до кога су сваког дана пешице ишли 30 километара, тамо и назад. Дешавало се да их је умирало по четрдесеторо дневно. Њихови саборци односили су их на гробље у данашњој Јиндриховачкој шуми, у отвореним, дрвеним ковчезима. Тамо би их изручили у већ откопане јаме, а сандуке враћали у логор да у њих сместе нове мртве. И тако месецима све до краја Првог светског рата, до тада највећег ратног конфликта у историји човечанства, однео је 10 милиона живота и још неколико милиона несталих. Само Србија је изгубила трећину свог становништва и скоро половину мушке популације. Остале су удовице, богаљи, њиве неоране, ливаде непокошене, сирочад и сиромаштво.
Холандски новинар Андриа Бер забележио је сведочења војника који су у процесу репатријације након рата превезени на територију неутралне Холандије.
„Заробљеници су били смештени као харинге у бурету. Преко 200 особа спавало је на тврдом и хладном патосу, а умирали су од глади, исцрпљености и тифуса”. У логору у Јиндриховицама доведен је српски свештеник Љубодраг Јовановић, чије је размишљање након рата забележила ондашња црквена штампа: „Црни облак покри нашу земљу. У тој тмини сијаше пурпурна светлост од капи проливене крви наших мученика, а мртва тела наших бранитеља као да нам говораху – не бојте се, доћи ће светлост јер без смрти нема васкрсења”.
По завршетку рата Томаш Герик Масарик, тадашњи председник Чехословачке, који је био велики пријатељ краља Александра, поклонио је југословенској држави територију где су страдали логораши да би саградили спомен–костурницу. Маузолеј је подигнут 1932. године. Данас се маузолеј са оклном шумом пуном гробова и српских душа сматра територијом Републике Србије, иако, нажалост, још увек на споменику пише „Југословени”.
На око 5 километара од маузолеја у шуми налази се војничко гробље са око 1.600 српских гробова, које је пре више од једне деценије судбински открио Србин Дејан Ранђеловић из Тимочке Крајине, који са породицом живи у Карловим Варима. Дејан често прича о томе: „Берући печурке у тој шуми наишао сам на камен, сав зарастао у траву на коме је на српском језику јасно писало: „Овде почива Глишовић из Чачка”. Тим трагом откривено је још 1.600 гробова.
Иако је узвишење није било ветра. Владала је тишина. Са свећама и венцем од свежег цвећа и натписом, „Никада вас нећемо заборавити – ′Јединство′ и Срби са КиМ”, улазимо нечујно у маузелеј, међу седам хиљада дрвених ковчежића који су нумерисани, а у којима су смештени земни остаци српских логораша. Овде није лако бити професионални новинар и хватати што више детаља, овде детаљи пале као жеравица, боле као рањено срце. Мисли одлутају један век уназад. Одлутају на убоге мученике у ритама, поцепаних ногавица, испијеног и мршавог лица где склупчани леже на поду. По сведочењу преживелих логораша прљавштина, буве и ваши највише су допринели ширењу пегавог тифуса.
Отац Срђан, који редовно обилази маузолеј, одржао је помен мученицима за душу. Помислих, сада су безбрижни, сада им се душе радују, сада су међу својима. Нису ту више аустроугарски војници да их туку цокулама, шибају, убадају бајонетима, понижавају, изгладњују, не хара тифус и туберкулоза. Не плашите се прешли смо километре и километре да вас обиђемо, да вам се поклонимо, да подсећамо српски род да вас никада не заборави. Са свећама у рукама обиђосмо 7.100 ковчежића. Тишину борова и јела разбио је Верин глас. Мелодија песме „Тамо далеко” одјекивала је шумом и пропланцима све до немачке границе. Певала је Вера душама српских мученика, Јасмина их обрадовала „Отаџбином” – Ђуре Јакшића, а ја им оставих српски барјак и обећах да ћу бележити и проносити српском роду о њиховој жртви и мучеништву.
Р. Комазец
