Свадба је празник и радост сваке породице

ТРИБИНА СВАДБА – ОБИЧАЈИ И МУЗИКА СРБА КОСОВСКОГ ПОМОРАВЉА У ВУКОВОЈ ЗАДУЖБИНИ

 

У традиционалним заједницама, каква је и данас српска заједница на Косову и Метохији, свадба одражава друштвену стварност: породичне, сродничке, родне, духовне и верске односе, економски и социјални статус
У Вуковој задужбини у Београду одржана је трибина на којој је предстваљен рад на пројекту “Свадба, обичаји и музика Срба у Косовском Поморављу”. На скупу су говориле др Јелена Јовановић дописни члан САНУ, руководилац пројекта, др Мирајна Закић ( Факултет музичке уметности , Београд), Мина Дармановић, етнолог, музејски саветник за народе оријенталоног порекла ( Музеј у Приштини – Београд ) и др Сања Ранковић ванредни професор на Катедри за етномузикологију ФМУ у Београду . Модратор трибине била је др Биљана Сикимић научни саветник Балканолошког института.
-Потпројекат о свадби којим ја руководим, а чији је наслов “Свадба – обичаји и музика Срба у Косовском Поморављу”, један је од 4 потпројекта ширег, Стратешког пројекта САНУ под насловом “Историја и културно наслеђе српског народа на КиМ” чији је руководилац дописни члан САНУ проф. др Драган Војводић. Стратешки пројекат Академије у 4 потпројекта обухвата стручњаке из области друштвених и хуманистичких наука – историје, историје уметности, лингвистике, етнологије и етномузикологије, рекла је у уводном обраћању др Јелена Јовановић.
Мина Дармановић је говорећи о истраживачком пројкту са терена прво упознала присутне са предеоном целином Косовског Поморавља напоменувши да се Косовско Поморавље дели на три мање целине: Горњу Мораву, Доњу Мораву или Изморник и Новобрдску Криву Реку. Са југоистока омеђено Скопском Црном гором, а са југозапада Качаничком клисуром. На западу је предео једним делом отворен према Косовској котлини, док други окружује планина Жеговац. Североисточни крајеви граниче се са општинама Бујановац, Врање и Лесковац.

Најбогатији ритуал животног циклуса

-Теренска истраживања мултилокалног карактера успели смо да спроведемо у селима Велико Ропотово, Бостане, Стрелица, у Косовској Каменици и у Параћину у којем живи већа заједница људи пореклом из Косовског Поморавља досељених раније, а нарочито после 1999. године (казивачи су из Коретишта, Станишора и Гњилана). Разговори су вођени методом полуструктурираног интервјуа, а приступ истраживању је био квалитативан и подразумевао је квантативне резултате. Казивачи који су износили лична искуства о свадбеним обичајима, песмама, о својим и о свадбама на којима су били, о ношњама (елементи проживљеног, виђеног и слушаног) уједно су били и сарадници на терену, а у будућој фази рада и у функцији својеврсних коаутора. Разговор са казивачима је често текао у смеру поређења некадашњих свадби са данашњим, рекла је Дармановић.
Свадба, уз рођење и смрт, чини део животног циклуса и најважнији је, најразрађенији и садржински најбогатији ритуал животног циклуса истакла је Дармановић.
Свадба, у традиционалним заједницама, каква је и данас српска на Косову и Метохији, одражава друштвену стварност: породичне, сродничке, родне, духовне и верске односе, економски и социјални статус. Она је празник и радост сваке породице јер доноси наговештај новог живота, а својом формом, садржином и значајем уграђена је у идентитет српске заједнице, која у послератном периоду живи у радикално промењеном етничком и социјалном окружењу.
Свадбени обичаји нису везани само за дан свадбе. По времену извођења и значају деле се на предсвадбене (радње од упознавања младенаца до дана венчања – упознавање младенаца, проводаџија, просидба, веридба, девојачка спрема, превожење младине спреме, момачко и девојачко вече, чување невесте, личности на свадби „законици“), свадбене (обреди који се изводе на сам дан свадбе – окупљање сватова, свадбена поворка… извођење девојке и одлазак на венчање, ритуално купање невесте, кићење сватова, одлазак по младу, долазак младиној кући/обичај „скидања јабуке“, извођење младе, довођење невесте у кућу младожење, улазак у кућу, свадбени ручак или вечера, долазак младиних, даривање у свадбеним обичајима, свођење младенаца / прва брачна ноћ) и постсвадбене обичаје (који су почињали већ ујутро после свадбе – поливање, праћење гостију, посете после свадбе).
На трибини је представљен предсвадбени обичај – гостинке када су девојке, зими (од трећег дана Божића) боравиле, 10 до 15 дана у гостима, код рођака из другог села или краја и то је била прилика да девојка буде виђена, али и да сама види потенцијалног младожењу. Обичај је одржаван до половине 20. века. Предсвадбени обичај отварање чадора на снашку када верена – заговорена девојка у пратњи одлази на Сабор (у Коретишту на сеоску-црквену славу Цар Константин и царица Јелена) где младу представљају широј заједници, дарују је, а све уз весеље, песму и игру.
Следе и други обичаји када се у понедељак пре свадбе ( обичај чињење жита) када се у сито ставе жито, коцке шећера, јабука, биље – травке (обавезно босиљак) и “чини се“ – чисти се жито од кукоља…
У четвртак се практиковао обичај замесување – окупља се родбина, меси се хлеб од брашна припремљеног у понедељак. Долазе три младе девојке, једна девојка из рода која има живе родитеље сеје брашно и замеси три хлеба – три на тек, а ове две јој помажу. Меси се непаран број – три или пет погача: за девера, старог свата, за кума, једна слатка погача за заигрување и једна којом ће се послужити сви који су на замесувању. Свадбени обредни хлебови асоцирају плодност, благостање, добробит. Млади играју коло а коловођа држи кокошку коју хвата свекрва, и игра се до изнемоглости. Свекрва не игра коло. Прави се ђувечка (са „измученом кокошком“) у ђувек – земљана посуда, спрема се и јанија са овчетином.
До половине 20. века, у петак пре свадбе плела се простирка од рогоџе – сламе од ражи по којој невеста гази, да не би газила по земљи, а касније се простирао ћилим уместо сламене простирке. То симболизује заштиту невесте одоздо, а вео је заштита одозго.
У петак млади праве венац од цвећа, црвене врбе, дрена за кићење капије и припрема се простор где ће се одржати свадбено весеље (кућа, шатор у дворишту) и сређује се двориште где ће се окупити сватови.

Заигрување – најженственије коло

Свадба почиње у суботу поподне. Пре тога, свекрва се припрема тако што јој “веште“ жене помажу да обуће ношњу и да се дотера. Обичај заигрување… Свекрвино оро – прво запевају свекрва и њене јетрва и заова, а мушко дете (у народној ношњи) за то време држи окићено сито (пшеница, шећер, бомбоне, паре, ђердан, црвени конац – трака, босиљак) и погачу. Свекрва се прекрсти три пута, од дечака узме сито које држи у десној руци и погачу у левој руци и почне (десном ногом) да игра, заигрува – три пута обрне коло (одигра три круга). Током игре свекрва три пута избацује садржај из сита у правцу истока, како би, према принципима имитативне магије, на овај начин младенцима обезбедила плодан брак, сладак живот, обиље – берићет. Овим колом она је јавно промовисана у статус свекрве, што се може означити као врхунац њеног женског постигнућа. Када свекрва заврши три круга, мушко дете узима од ње погачу, а она предаје сито првој до ње која се прво прекрсти, узима сито које држи у десној руци и десном ногом заигра, и тако редом са ситом воде коло по један круг. Заигрување је најженственије коло, рекла је на скупу у Вуковој задужбини др Мирјана Закић.
Потом су објашњени и други обичаји као што је – плакање невесте. Млада се опрашта од родитеља и најближих и плаче …
У недељу је обичај – пречекување законика – свекар са мушким члановима породице (његов брат, отац) а мало по страни младожења и младожењски момак (неко од рођака или другова који су стално уз младожењу, старији – ожењен и млађи – неожењен) на капији са ракијом дочекују сватове.
И данас се изузетно цени кумство. Куму се указује изузетно поштовање, кумство је трајна и наследна веза. Кумов благослов је на свадби најважнији дар, па му се погачом коју са собом доноси свекар приликом позивања на свадбу, указује част. Старо кумство се и даље преноси с колена на колено, венчање, давање имена детету, крштење, али се кумовима не јавља за смрт неког од кумова, јер се сматра да су кумови за весеље, радост и напредак, а за умрлог члана породице ће сазнати од неког другог а не од њих. У неким породицама традиција старог кумства иде и до 300 година уназад.
Затим следе обичаји – одлазак по младу. Пре уласка у младину кућу требало је погодити јабуку (има своју заштитничку улогу у свадбеном ритуалу, симбол је плодности, здравља, љубави, лепоте; знак брачне везе, здравог потомства). Потом следи Куповина младе – девер (свекрвин брат), цењкање, прстеновање младе, папуче – девер ставља метални новац у десну папучу, невеста веже деверу пешкир преко рамена (десног неожењени, а ожењени левог, бело призренско платно, црвена трака за везивање), ломи се грабена погача (слатка погача) коју је донео девер. Невестина глава се прекрије марамом тулбен и изнад се ломи погача коју узимају неудате девојке и неожењени мушкарци, како би се и они удали и оженили.
Извођење младе – млада десном ногом излази из куће, а изводи је брат. Кад изађе из куће, тад се заигравало и после три одиграна кола девер са младом иде до цркве или до младожењине куће. Деверов задатак на свадби је да чува невесту, да се од ње не одваја. Младожења иде засебно са младожењским момцима .
Невесту из кола изводи девер, гази на простирку – ћилим, испред куће је сачекује свекрва; накоњче; баца окићену јабуку и сито (баца у висину, да све има напредак, бацањем жита, шећера и бомбона из сита веровање да ће кућа младенаца увек бити пуна плодова, да ће богато живети и други обичаји карактеристични и за друге српске средине на Косову и Метохији. Свадба се завршава када кум устане и тада се испраћају гости.
С.Ђукић