СВАКО ПОДРИВАЊЕ ПРЕГОВАРАЧКЕ ПОЗИЦИЈЕ БЕОГРАДА, ШТЕТИ ДРЖАВНИМ И НАЦИОНАЛНИМ ИНТЕРЕСИМА

Отворено је питање повратка расељених особа, а размотрено је и питање економских инвестиција ЕУ у регион. Чињеница је да су неке политичке структуре у Београду после 2000. године намерно, из незнања, или зато што нису имале избора учиниле много тога да отежају борбу коју данас водимо. Свако решење до којег се не дође компромисом неће бити одрживо, односно неће бити решење

 

Након састанка са председником Вучићем у Бриселу 16. јула косовски премијер Авдулах Хоти рекао је да се ради о финалној фази преговора. Прошле недеље вођен је технички дијалог на нивоу експертских тимова који је, такође, приштинска делегација представљала као дијалог о статусу. Истим наративом бавили су се и појединци у Србији, настојећи да бриселске преговоре прикажу као завршницу дијалога за коначан статус Косова и Метохије. Шта је била суштина дијалога и шта се крије иза ових спекулација, односно подривању позиције Београда за „Јединство” говори Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово и Метохију и шеф делегације Београда у прошлонедељном техничком дијалогу Београда и Приштине.

• У одређеним круговима у Србији може се чути да су последњи преговори у Бриселу између Београда и Приштине били политички и везани искључиво за статус Косова и Метохије. Шта је била кључна тема дијалога и коме су у интересу разне инсинуације око дијалога?

То није тачно. Јавност је била благовремено обавештена и о темама и самом току дијалога, колико год то дипломатска правила допуштају. Овога пута, фокус је био на несталим лицима. Ми, разуме се, немамо ништа против тога да се то питање реши, јер то је обавеза према породицама људи који и даље не знају шта се догодило њиховим најмилијима. Имамо, међутим, обавезу да од међународне заједнице и Приштине добијемо недвосмислене и чврсте гаранције да ће тој хуманој обавези приступити једнако ревносно колико смо ми спремни да приступимо. Подсећам да и даље трагамо за стотинама наших убијених и киднапованих сународника које је отела териористичка ОВК. Поред овога, отворено је питање повратка расељених особа, а размотрено је и питање економских инвестиција ЕУ у регион. Чињеница је да 212.654 лица са Косова и Метохије још увек живи протерано са својих огњишта, од чега око 196.000 на подручју Централне Србије. Приштина за 20 година, као што знате, није направила ни најмањи помак да би поражавајућа стопа од 1,9 одсто одрживог повратка била макар мало мање поражавајућа.

• Има се понекад утисак да један део политички активних људи у Србији у дијалогу Београда и Приштине, навијају за Приштину и прижељкују лош ишод дијалога по српску страну. Који је разлог таквог односа према државним и националним темама где нам је потребно најчвршће јединство?

Могли сте приметити да је део опозиције у Србији посегнуо за Косовом и Метохијом као за сламком спаса од сопственог нестанка са политичке сцене, јер су се уверили да ни на једној другој теми не могу наудити ни председнику Вучићу ни Српској напредној странци. Они знају, да сваким покушајем да подрију преговарачку позицију Београда, пре свега штете Србији, али то им није важно. Они би највише волели да будемо потучени на свим пољима, па и на овом пољу које је најважније и најсветије нашем народу. Морам да нагласим да у опозицији има и другачијих примера, да има чак и лидера странака који су по другим темама веома оштри критичари власти, али по питању Косова и Метохије показују изузетан ниво националне одговорности, свесни да ово нису ни Вучићеви ни Ђурићеви преговори, већ да се сви заједно боримо за Србију.

• Приштина, такође, покушава да сваки разговор са Београдом представи ка политички, понављајући устаљену мантру о Милошевићу и деведесетим годинама прошлог века. Да ли су представници приштинске делегације на експертском нивоу овог пута показали више конструктивности?

Не треба да омаловажавамо приштинске преговараче. Они су обично добро потковани људи снажно мотивисани да се боре за своје циљеве. Политичке структуре у Приштини, ипак, последњих година немају довољно слуха да осете ветар промена и често се понашају као да је данас 2000. или 2008. година. Представници Приштине својим каприцима сами себе удаљавају од дијалога, иако се понекад чини да међународни посредници имају неограничен праг толеранције за њихова дурења и настојања да са преговарачке агенде као са шведског стола одаберу само оно што њима одговара. Било како било, ми немамо ни луксуз ни интерес да ескивирамо разговоре, јер наше пројекције будућности су, за разлику од њихових, засноване на рационалним основама а не на фантазијама.

• Да ли нам данас долазе на наплату све грешке које смо чинили по питању Косова и Метохије?

Србија јесте у прошлости грешила небројено пута када је креирала политику према Косову и Метохији, и не говорим само о протекле две деценије. Погрешно је, ипак, полазити од премисе да данашње фактичко стање имамо због грешака Београда, ко год да је био на власти. Ово стање је, као што знате, последица противправног и злочиначког напада НАТО на нашу земљу и плод најогољеније силе. Чињеница је да су неке политичке структуре у Београду после 2000. године намерно, из незнања, или зато што нису имале избора учиниле много тога да отежају борбу коју данас водимо. Наравно да би нам било лакше да преговарамо да Међународни суд правде на захтев Београда није потврдио легалност једнострано проглашене независности Косова или да данас немамо приштинске царинике на административним прелазима. Могао бих своје незадовољство због тога да претворим у свакидашњу јадиковку, али од тога нема користи. Боримо се ту где јесмо и средствима која су нам на располагању. Неће нам бити лако, али неће бити лако ни онима наспрам нас.

• Док је Хашим Тачи давао исказ у Специјалном тужилаштву у Хагу, тзв. влада Косова упутила је скупштини Косова нацрт закона о заштити вредности „ОВК”. Није ли то додатни притисак на Србе и очекујете ли реакције међународне заједнице?

Никада се ми са Албанцима нећемо сложити око многих историјских тема. Нећемо се верујем сложити ни око чињенице да је „ОВК” имала терористичке и злочиначке методе борбе, да су јој једнако легитимне мете били и цивили и припадници наших снага безбедности, да су убијали све редом и то на најмонструозније начине. Могу они да живе у негацији, али не могу читав српски народ учинити слепим до очију. Нема те силе која ће нас натерати да престанемо да на сваком месту и у свакој прилици говоримо о њиховим злочинима. Не може се у савременом свету историја писати законима и декретима и нема тог закона који ће Србе обавезати на ћутање о страдањима нашег народа.

• Да ли је могуће у ситуацији, када западне силе отворено подржавају Приштину, доћи до компромисног решења за Косово и Метохију?

Свако решење до којег се не дође компромисом неће бити одрживо, односно неће бити решење. Тога су верујем свесни и они који са благонаклоношћу гледају на државотворне амбиције Приштине. Ми свакако нећемо бити алиби за једноумље, политику диктата и наметање решења на штету Србије и то је једино сигурно. Колико ће наша борба бити успешна то зависи од бројних фактора. Ми немамо луксуз да, по саветима древних далекоисточних мудраца улазимо само у битке које су већ унапред добијене у нашу корист, јер ова борба нам је са свим њеним неизвесностима наметнута и нема нам друге него да се боримо свом снагом и уз уверење да је правда на нашој страни. Р. Комазец