Свечано и достојанствено – стопама вишевековне вере православне и традиције предака

У Лапљем Селу прослављена храмовна слава празник Свете Петке који се светкује и као сеоска слава

 

 

У Лапљем Селу на централном Косову и Метохији данас је традиционално је прослављена храмовна слава, празник Свете Петке, који је у овим крајевима познат још као Летња Света петка. Овај празник се светкује достојанствено и свечано вековима и као сеоска слава овдашњих Срба. А многа домаћинства у овом месту славе летњу Свету Петку и као крсну славу.

У јутарњим сатима у цркви Свете Петке , игуман манастира Црна Река, архимандирт Андреј служио је празничну литургију уз саслужење више свештеника епархије Рашко Призренске, а у присуству већег броја верника из Лапљег села, али и околине. Након тога организоване су литије око цркве, а потом је такође траддиционлано пресечен славски колач. Овогодишњи колачар славе Дарко Парлић, који је иначе припрему свечану трпезу за све окупљене на обележавању храмовне славе, предао је славски колач Слађану Живићу такође из Лапљег Села, који ће бити колачар наредне године на празник Летње Свете Петке.

Беседећи пред окупљеним верницима отац Андреј је подсетио пре свега на значај вере у Христ за коју је пострадала и света Параскева Римљанка, чији се празник празнује у православној цркви 8. августа.

-Чули смо причу о жени која се дотакла хаљина Христових и оздравила од течења крви. То је било њено исцељење. А исцељење долази од речи цео, а сваки онај човек који је у потпуности цео, он је у потпуности здрав. Човек не може да буде цео, уколико није у јединству са Христом. А Христос је рекао“ „ Ја сам чокот, а ви лоза“. Такође Христос је рекао: „ Без мене не можете учинити ништа“. Дакле ако ми нисмо у јединству са њим, ми смо увек негде болесни. И та болест се појављује као раздвајање, јер ако је оздрављење исто што и исцељење, човек остане цео, онда је болест преко раздвајања. Највеће раздвајање ће доћи онда када се за сваког од нас буде приближио смртни час , када ће наше тело да се одвоји од наше душе. Поново сједињење душе и тела у васкрсењу Христовом, мученика господњег. И данас ми прослављамо предивну мученицу, Параскеву Римљанку. Када кажемо мученик или мученица то често изазива сажаљење, али то није тако. Мученик долази заправо од једне грчке речи која кад се преведе на српски језик значи сведок. А Мученици су сведоци тога да је њихова љубав према Христу и царству небеском , јача од било какве љубави овоземаљске. Тиме су они у овоме паломе свету сведочили Христа и царство небеско. Тако је и Параскева Римљанка више пута излазила пред мучитеља и више пута су тражили да се одрекне од Христа. Она је живела у време када су људи присиљавани и мучени да се одрекну јединога бога , да се одрекну Христа. Међутим она није на то пристала и до краја је исповедала своју веру-рекао је у својој беседи отац Андреј.

Говорећи о Светој Параскеви Римљанки подсетио је уз остало на то да је она ради Христа у време римског царства подносила подсмех и трпела муке физичке.

-Подносила је подсмех, подносила је физичке муке Христа ради. У њој је била јака и жива вера и није ни у једном тренутку помислила да одступи од тога-казао је отац Андреј.

Он је такође беседећи пред окупљеним верницима у цркви Свете Петке у Лапљем Селу подсетио на то да Срби имају хиљадугодишњу веру у Христа и значај те вере пре свега с аспекта пролазности овоземаљског живота и значаја те праве и исправне вере која је једини пут у вечни живот.

-Ми данас живимо у чудно време. Некада се говорило и то је било тачно да „ покољења дела суде“ и говорило се да ће историја ће судити о овом или оном, али данашње време када је писање историје централизовано, када долази само из једног извора, ми мора да се запитамо колико је тачно то да ће“ покољења дела да суде“ ? Ми Срби смо у данашњој ситуацији да су се моћници целога света окренули против нас, почели да пишу неку своју историју. И наше комшије са којима живимо, неки од њих покушавају да напишу неку своју историју , без обзира што те историје немају готово никаквог утемељења у ономе што је стварни ток догађаја. За генерацију или две, многи људи на западу или овде међу нашим комшијама и ако буду хтели да сазнају неку историју о томе шта се овде догађало и догађа вероватно неће моћи. То нам говори да оно што о себи сматрамо и да оно што треба да буде основ нашег идентитета, треба да буде засновано пре свега на нашем односу према Богу, јер је једина истина која ће на крају да остана и једина историја која ће на крају да остане јесте оно што ће да уђе у књигу живота. Све остало што ће да уђе у књигу лажи и историје и сви они томови књига и сви они терабајти података који се сада чувају на мрежама и на које се нажалост сви данас ослањамо када хоћемо да сазнамо нешто о овоме свету и ономе што се догађало, то ће пропасти када буде пропао овај свет, када дође господ по други пут, да суди о овоме свету. Остаће онда само истина његова. Уколико будемо могли да погледамо њега у очи, односно све оне који ће са њим доћи да нам суде, а доћи ће сви свети његови, 12 апостола, доћи ће и Света Параскева коју данас славимо, на његов суд, доћи ће Лазар, доћи ће и Милош. Оно што ћемо њима моћи да кажемо тада то ће бити за нас одређујуће у царству небеском, а никако оно шта је о нама рекао овај или онај, а посебно шта су нама рекли они који нас мрзе и који раде на томе да нас нема и да пропадамо. Са друге стране видимо да Света Параскева тада када је пострадала била подвргнута подсмеху. А ево ми данас после 1800 година од њеног страдања, славимо то мучеништво. И које тада могао да каже да ће се 1800 година у неком селу у Србији на Косову та мученица која је пострадала. Ми имамо свест о томе да су наша страдања и наше патње овде оно што је Његош рекао „ цвет за нека будућа покољења“ .Она имају свој смисао у томе што ћемо да изађемо пред господа исправни и прави и да нађемо спасење и само ако издржимо у цркви сва искушења. Погрешне информације, то изругивање, подсмех , нашој историји треба да прихватимо као неку врсту мучење које треба да нас одврати од Христа. Многи то нису у стању да то издрже и знате код Срба постоји та потреба да се своје понидаштава, да се свога одричемо , нарочито пред странцима, да прихватамо те наративе и те приче о нама , као истините да би се пред њима показали као поштоваоци људских права. Не виде ти људи који то раде да ти који говоре о људским правима , да их уопште не интересују права Срба, о чему смо сви сведоци. Ако се они баве људским правима , а не интересују их права Срба то значи да они нас не сматрају људима. Но то нама не даје индентитет, ми од тога не живимо и то не треба да нас брине и не треба уопште ни на који начин да нас поколеба у ономе што јесмо. Ми имамо веру у Христа и имамо хиљадугодишњу традицију вере Христове и имамо толика покољења наших предака , који су нам оставили у аманет и веру и језик и обичаје и тога да се држимо , јер је то основа нашег идентитета и тиме живимо и не само да живимо у овоме свету, већ је поштовање свега тога гарант живота вечног, гарант оног живота који је једини прави живот у коме нема ни болести ни туге ни уздисаја , онога живота за који су мученици били претрпе највеће могуће физичке и душевне и психичке муке – беседио је отац Андреј у цркви Свете Петке у Лапљем Селу.

И ове године на празник Летње Свет Петке у српским домовима у Лапљем Селу у коме живи више хиљада Срба, приређиване су свечане трпезе за госте, јер се овај празник светкује и као сеоска слава и представља један од најрадоснијих дана међу Србима у овом месту али и другим деловима Косова и Метохије.

М.Ч. и С.И.