Светиња у Вучитрну само делимично оживела

Црква Светог Илије у Вучитрну, страдање и обнова

 

 

Српско наслеђе на Косову и Метохију не чине само споменици који су на листи УНЕСК-а, већ сваки српски православни храм око којег се Срби и даље окупљају, без обзира у ком је веку изграђен, каже историчарка уметности др Ивана Женарју Рајовић
У Вучитрну у седишту општине постоји православна српска црква Свети Илија. Ова светиња која је посвећена Светом Илији подигнута је у деветнаестом веку, тачније 1834. године, на темељима старе православне цркве у источном крају града Вучитрна, где су пронађени закопани црквени предмети. Слике на зидовима цркве осликао је 1871. године, готово четири деценије од настанка, зограф Блажа Дамњановић из Дебра.
У присуству снага француског КФОР-а црква је оскрнављена у јуну 1999. године, а свештеничка кућа је опљачкана и оштећена.Црква је делимично обновљена.Међутим у мартовском погрому албанских екстремиста и терориста 2004. године потпуно је спаљена, а потом је уништено и православно гробље поред цркве са парохијским домом и помоћним црквеним зградама

Црква паљена 1999. и 2004. године

Историчарка уметности др Ивана Женарју Рајовић, виши научни сарадник Института за српску културу Приштина са измештеним седиштем у Лепосавићу одговорила нам је на неколико питања о овој светињи која још није оживела у правој мери. Она нам је испричала више о околностима под којима је настала Црква Св Илије у Вучитрну до трагичне 1999. године као и о њеном страдању током 1999. и у погому 2004. године о чему је и писала у научном раду о овој светињи, који је обајављен 2012. године. Област њеног интересовања и сада је црквена уметност 19. века.
-Пре него што је црква изграђена, мештани Вучитрна су користили цркву Светог Николе у селу Бањска, удаљеном око четири (4) километра. Изградњи цркве у свом месту приступили су 1823. године, у време када је грађена и џамија, са договором и обавезом да материјал који претекне поклоне Махмут бегу за изградњу сараја. Махмут Бег је одредио да се џамија изгради у средишту вароши, на месту званом Мејданлук, а црква на имању које је за ту сврху поклонио Урош Аврамовић, у источном делу вароши, такозваној Горњој мали, и да оба објекта буду изграђена кулуком. Црква је изграђена новцем имућнијих мештана, а изградњу свода финансирао је манастир Девич.
Упамћено је и како је један ковач у дворишту будуће цркве себи подигао шатор и ту са својим помоћником бесплатно „клепао чекиће и остале алате“. Црква је изгледала као обична кућа од тесаног камена, са кровом на две воде, да се не би својим изгледом истицала, а из тог разлога је и делимично укопана у земљу. Тек дванаест година након освећења, 1846, храм Светог Илије у Вучитрну добија иконостас, а осликан је још касније, 1871. На њеном украшавању су радили познати македонски мајстори и сликари који су сликали у храмовима широм Балкана, објашњава Женарју Рајовић.

Црква Св Илије у Вучитрну је нарочито пострадала у погорму албанских екстремиста и терориста над Србима на Косову и Метохијикоји 2004. године.

-Црква је паљена и демолирана у два наврата, 1999. и 2004. године. У првом налету је у присуству КФОР-а оскрнављена, и истом приликом је оштећена и опљачкана кућа свештеника. Током бомбардовања 1999. године страдала је и џамија која подигнута када и црква. Црква је велику штету претрпела 2004. када су горели зидови чиме је уништен ентеријер, али тада је уништено и оближње српско гробље и сви објекти који су се налазили у порти. Спашене су иконе са иконостаса, које су пренете у манастир Бањску, где су чуване дванаест година и потом су враћене у Вучитрн, напомиње Женарју Рајовић.
Обнављање цркве 2005-2008 године

Обнова цркве и парохијског дома Светог Саве трајала је од 2005/6. до 2008. године. Од 2013. године у цркви је свештеник Симо Чимбуровић који ту живи са супругом и ћерком, и опслужује и цркве Свете Недеље у Гојбуљи и Светог Николе у Бањској. Обе су страдале када и вучитрнска црква, и обновљене су. Преам речима анше саговорнице, породица свештеника Симе је под заштитом Косовске полиције.

Чести су покушаји кривотворења идентитета српског споменичког наслеђа на КиМ од стране Албанаца. О могућностима очувања и афирмацији српког култруног наслеђа на Косову и Метохији др Женарју Рајовић каже:

-Научна јавност се годинама труди и настоји да српско споменичко наслеђе на Косову и Метохији афирмише различитим изложбама, публикацијама и скуповима, какав је пре неколико дана одржан у Српској академији наука и уметности. Ипак, то није довољно јер не допире до ширег аудиторијума, нити српског нити иностраног. Није медијски испраћено, није политички подржано од свих струја, није пријемчиво ни занимљиво људима који се боре свакодневним проблемима. Не постоји никаква званична културна стратегија, механизам који би на пример олакшао истраживања и пласирање информација, а при том живимо у друштву које брзо заборавља и не осврће се много. Не постоји свест о значају тог наслеђа чак ни тамо где то никада не бисте очекивали. Јер, српско наслеђе на Косову и Метохију не чине само споменици који су на листи УНЕСК-а, већ сваки српски православни храм око којег се Срби и даље окупљају, без обзира у ком је веку изграђен.

Српске светиње, манастире и цркве на КиМ бране и доласци Срба у светињу и литургијски живот. Зашто је у овом месту окупљање Срба ретко или готово немогуће питање је и за научног истраживача.
-Срби су масовно расељени из Вучитрна 1999. године, и сада их има највише у Гојбуљи, Бањској, Племетини, Грацу, Прилужју. Они, као и Вучитрнци који су се преселили нпр у Косовску Митровицу, посећују цркву о великим празницима као што су Божић, Цвети, Ускрс и Свети Илија. Деси се и по једно венчање и крштење у току године, и то је велика ствар за средину у којој је урађено све да се затре траг српства, рекла нам је др Ивана Женарју Рајовић.

Изврћу тезе и конструишу националне митове

Бесомучним су покушаји Приштине да отме и преименује српске светиње на Косову и Метохији, или да им промени намену, да цркве претвори у музеје… Научни истраживач, историчарка уметности др Ивана Женарју Рајовић има критички став о тим покушајима Албанаца:
-Прошле године је снимљена скандалозна емисија као савршен пример бруталне праске у којој се уз много измишљених тврдњи и без доказа изврћу тезе, прекраја историја и конструишу национални митови који у свом средишту имају затирање српског идентитета. Мора им се одати признање за истрајност, али верујем да је српска јавност већ заборавила на то. И у томе је проблем. Зато им је и олакшана таква медијска хајка. У српској продукцији је снимљен серијал о црквеним споменицима на Косову и Метохији који је могао да представља савршену антитезу, али на жалост још увек није емитован.

 Славица Ђукић