Светлост има задњу реч, а не смрт

СУСРЕТ СА ПЕСНИКИЊОМ ЉИЉАНОМ КЛАЈИЋ

 

Професор књижевности и песникиња Љиљана Клајић, рођена у Приштини, дуго је трасирала свој несвакидашњи поетски пут. А њена поезија, рекло би се на први поглед, више је за пробирљивог поетског конзумента него за широк круг читалаца. Поезију је почела да пише још од средњошколских дана у родној Приштини, када је први пут и објављује у часописима и зборницима поезије. Године 1998. објавила је запажену збирку постмодернистичке поезије ,,Одроњавање ”, а 2012. године збирку песама за децу ,,Чаробњаци речи“. Изузетно занимљиву збирку „Трагањe“ песникиња је објавила 2016. године у издању ИЕФПГ Београд. Књигу је посветила ћерки Миони и сину Растку као и једном великом Трагању. Песникиња је у овом поетском епу изразила дубок смисао за филозофско поимање живота и света. Вечита борба добра и зла као и човеково трагање по сопственој души и емоцијама изнедрили су ово дело, које поред те књижевне, епске и филозофске лепоте има по тоновима стихова и једну, веома ретку, мелодику која подсећа на исту у старим, ванвременским светским еповима, а која је чини лакшом за усвајање и тражи од читаоца да се овом делу повремено враћа да би потврдио и нека своја промишљања и задовољио нека своја трагања. О „Трагањима“ Љиљане Клајић рецензије су написале др Мила Алечковић и мр Милица Јефтимијевић Лилић.

Човеково унутрашње биће као инспирација

– „Трагање“ је и филозофско тумачење унутрашњег човековог живота у којем је повремено све узбуркано, недефинисано и тек изазови који долазе из спољашњег света, откривају ту латентну нестабилност субјекта.
-Највећи непријатељи човековог (и жениног) мира свакако су сумња, кајање, страх од смрти, који су узрок многих потреса, а бодре га вера и љубав, закључује песникиња и књижевни критичар мр Милица Лилић.
-Човек који је спознао љубав тежи да стално буде испуњен њоме, а када га спопадне сумња у њу, када заправо губи веру и у себе, онда настају драматични потреси унутар бића које се распада под притиском тих дилема. Буде ли се текст оживео на сцени, вештом руком редитеља могу се дочарати снажна унутрашња превирања у борби субјекта са собом, и искорак из стања подељености на светлост којом се наговешатава сусрет са љубављу као испуњењем сопствене сврхе живљења, космичке мисије, каже Милица Лилић.
-Епски спев Љиљане Клајић јесте философско и психолошко размишљање о смислу људске душе и о сталној борби нагона Живота и нагона Смрти у нама, у духовном савезништву са свим архетипским људским спевовима, од древних Веда, преко Илијаде и Одисеје, српске народне поезије из средњег века, песме о Роланду, Његошевог епа, певања Бранка Радичевића у жељи да порасте у песнички еп …, до данас, каже професор Др Мила Алечковић.

Поезија као интроспекција душе

-Љиљана Клајић у дослуху је са древним архетипом већ самом чињеницом да она у 21. веку пише еп у стиху. Зато је песникиња у свом поетском сну следила ритам, космичку и хомеровску музику о којој пише Никола Тесла, а на крају интроспекције људске душе, видела је јарку светлост којој брбљива Смрт из угла позорнице више није могла да науди. Иако Смрт у позоришној сцени епа последња говори, њу, према одлуци песникиње, побеђује јарка светлост. Очигледно је да сви даровити људи одмах пређу пут од ефемерног ка суштинском, уверљива је др Мила Алечковић.
-Кроз дубоку интроспекцију у разговору душе са шест душевних стања: Страхом, Кајањем, Сумњом, Смрћу, Љубави и Вером, овај философски, помало, рекла бих, кјеркегарски, или хајдегеровски спев у стиху, делује као просветљење и психотерапија и као велика метафора читавог нашег постојања. Човек не престаје да тражи , да сумња, да се пита , да не верује и да опет верује. “Ја разум губим од игре ове, кога да следим, ко ме сад зове?” – пита у стиху Љиљана Клајић.
Књигом за децу „Чаробњаци речи” (2012), Љиљана Kлајић је несумњиво показала да и те како познаје поетику и начин обраћања младим читаоцима, што у тематици и структури подразумева посебан стваралачки сензибилитет, игру, машту, нонсенс и, пре свега, смисао за изокренути поредак ствари. Овладавши свим овим, али и другим конститутивним и теоријским елементима литературе за младе, Љиљана скоро у свакој песми негује тај познати радовићевски дух за комику, духовите преокрете и мисаоне играрије, које децу као читаоце и реципијенте свакако неће оставити равнодушним, речи су писца за децу проф. др Милутина Ђуричковића. У мају, ове године, изашле су јој у издању Нове Артије из Параћина, још две књиге. Књига песама за децу ,,Песме из Мравограда“ и збирка мисаоних и љубавних песама под називом ,,Песма је преварена смрт“. О књизи су веома похвално писали Милица Јефтимијевић Лилић, Веселин Мишнић и Драган Марковић, а обиман приказ књиге објављен је у ,,Хроници савременика“ Веселина Мишнића.
Љиљана Клајић је у Приштини радила као професор у више основних и средњих школа и као новинар у приштинској телевизији и библиотеци града Приштине, а у Београду била новинар у дневним новинама ,,Блиц“.
У припреми је и збирка прича, где се песникиња Љиљана Клајић окреће новим жанровским изазовима о којима ћемо тек писати у неком предстојећем периоду.

С.Ђукић