ТАЧИЈЕВИ СНОВИ

Пише: Рада Комазец

 

С нови су догађаји и слике које наше мисли стварају током спавања. Стручњаци који се баве истраживањем снова још нису докучили прави разлог настанка снова, али као могуће разлоге узимају несвесне жеље, непреживљене страсти, уређене и добијене податке током дана. Када је у питању сан Хашима Тачија и његових сународника, не треба бити стручњак за тумачење снова, да се открије њихов циљ и недосањани сан. Хашимови снови још увек спадају у сањарења у будном стању, а центар за контролу његових снова налазе се изван ових простора. Зашто Тачи има такве снове? Зато што светски састављачи закона неправде држе постојано, у континуитету неправду према Србији и српском народу. Ниједан народ у Европи није окусио неправду као српски, од историјске до свакодневне која нагриза и душу и тело. Наши животи су саткани од бола и трпљења због дуготрајне неправичности, и само чудом избегавамо да нас не изједе огорченост, траума и очај. Сви у региону сањају велике снове на уштрб Србије. Тако такозвани председник на нашој окупираној територији сања, како каже, да са својим менторима отме још неки комад српске земље. Да има правде и права не би сањао такве снове и претакао их јавно у речи, већ би у некој ћелији сањао о слободи. Центар за контролу његових снова дозвољава овакву реторику и пушта „пробне балоне” ка Србији. Некажњени злочинци постају хероји и зато је неправда према Србији вид мучеништва и поновно убијање наших мученика. Својом реториком о сновима, ти снивачу „сипаш со” на отворене ране мајки, кћерки, сестара, чији су најмилији заувек остали на црној косовској земљи. Задајеш још већу бол колонама људи, које си уз помоћ Нато пакта протерао 1999. године. Они више не гледају звезде на косовском небу, не сањају прве љубави у свом завичају… Мутни и сиви облаци прекрили су српско сунце на Косову, а у тамним ноћима пуним страхова, српски повратници звезде гледају кришом кроз одшкринути прозор. Да ли сниваш снивачу порушене куће, дим и ватру која их гута, невине људе и да ли у својим сновима чујеш јауке из „жуте куће”, Волујка, Клечке и других стратишта српских мученика. Отео си део наше земље, наше домове, наше снове, наше градове, наше улице, наше успомене из детињства и нашу будућност на Косову и Метохији. Далеко од свог огњишта, прогнане мајке с Косова не могу будити децу мирисом косовске погаче. Нигде лепше погача не мирише као код косовског домаћина, који је вековима сејао и жњео своје жито. Све док нису дошли они који посејаше зло на његовој њиви и његовој вековној земљи. Српска деца у Ораховцу сањају да слободно трчкарају по метохијским пропланцима, а домаћини да обрађују своју плодну земљу и виногорје. Живот се поиграо са нама, од када снивач и његова „ОВК” рафалима из мрака убијаше људе, само зато што су Срби. Нису хтели миран суживот на нашој земљи. Гледали су њихови преци и сањали иза гудура Проклетија, како да отму и населе плодну метохијску равницу. Ти који сањаш да даље освајаш српску земљу, остављао си иза себе страшне јауке, јецаје, страдања, патњу и бол. Како можеш безбрижно да спаваш и сањаш да поновиш исто? У нама гори чежња да се вратимо завичају, који се претворио у карикатуру од државе. Без кривице смо постали криви. Дозивамо зоре, сунце, јутра, гледамо звезде месец и дуге далеко од завичаја, али где год да смо, сањамо Косово и Метохију. Сваки Србин сања како да поврати то што нам је отето, јер Косово је прирасло за срце Србину. Док год се пали свећа и кандило, шапуће молитва за спас ближњих и чује бруј звона у Грачаници, Дечану, Пећкој патријаршији, досањани снови твојих предака иза гудура Проклетија могу постати ноћна мора, јер центар за контролу твојих снова није више толико моћан. Свет је сада мултиполаран.