ТАМО ГДЕ СЕ СПАЈА ЗЕМЉА СА НЕБОМ

Иако је на Сретење мрки медвед у золошком врту изашао и није се вратио у своју јазбину, наговештавајући скори крај зиме, Брезовица је на Сретење најављивала дугу и хладну зиму.

 

 

Док нам је снег, шкрипио под ногама, хладноћа штипала за образе, гране борова, муника и јела савијале се притиснуте мразем и сребренкастим сјајем снега као призренски филиграни, крцкањем и ломљењем разбијале зимску тишину, пењали смо се ка Ски- -центру Брезовица.

БЕЛА ЧАРОЛИЈА

Гледајући снежне пропланке и беле врхове Шаре, који се уздижу изнад косовско-метохијске котлине, сетих се разговора са славним вајаром Светомиром Арсићем Басаром, који је, евоцирајући успомене из детињства, о свом селу Севцу у подножју Шар планине казао да је мислио да је ту крај света и да се баш ту спајају небо и земља. Чаробна слика је пред нама. Бескрајно белило Шаре које се у даљини спојило са небом, сведочило је о Басариним мислима из дечачког доба. Како смо се приближавали Ски -центру Брезовица, тако је снег све гушће и гушће падао покривајући белим покровом овај чаробни крај. Са леве стране пута, стоји усамљеник у снегу, хотел „Нарцис“, који се повремено развесели свадбом или рођенданом. Под надстрешницом у улазу хотела, где се тражила резервација више, затекосмо два шћућурена врапца која су се склонила од хладноће. Застадосмо на мосту где су Срби и Албанци заједно бранили природу од градње мини хидроцентрала. У запажању сваке ситнице нису нас омеле пахуљице које лепршају у ваздуху, ковитлају се ношене ветром и спуштају на земљу. Поред заједничке одбране природе од човека, баш ту су један поред другог два ресторана, једног је власник Србин, другог Албанац. Вијугавом, уском снежном стазом пробијали смо се даље, посматрајући велики број луксузних вила, које су никле после изгона Срба са Косова и Метохије, а деловало је као да стењу под силном снежном тежином. А, нама је тежина стезала груди јер смо желели Брезовицу онакву каква је била пре сукоба на КиМ, када смо из Приштине долазили викендом, а уместо кућа ту били предивни пропланци.

ОСКРНАВЉЕНА ПРИРОДА

Људска рука, која милује и шамара, и овде се умешала да помери природни склад и оскрнави лепоту чаробне природе. Пре изградње великог броја викендица, безбрижна шума окована у снег блистала је док се лагани мраз на стаблима и гранама, које су подрхтавале, мрвио у пахуљице. Поглед ка висовима Шаре, која би још у октобру ставила бели вео и не би га скидала до маја, био је величанственији а сунце би клизило по снежним обронцима, превојима, гребенима и кланцима. Снежна краљица је деловала срећније, а када се попнете на падине за скијање осећали сте да летите у вртлогу снежног белог плеса. Чинило се да је тада снег љубио букве, јеле, молике, мунике па чак и неугледног храста, да се лакше пробијало до самог ски-центра, да се нисмо плашили да останемо заглављени на залеђеном путу. Природа је била раскошно ледена са фасцинантним погледима према врховима Шаре.Уживало се у идиличним шетњама. Када би ноћу месечина обасјала пенушави снег уз одсјај светла из оближњих хотела и викендица, зароните у свет зимских бајки и пожелите да што дуже траје. Вани је било хладно, али се није та хладноћа увлачила у наша срца. Владало је чудесно романтично бљештавило, које је будило у човеку љубав и доброту. Другачија је била и граја деце по ски стазама, у снегу док се грудвају или уживају у снежној чаролији проналазећи радост снега, који светлуца, пресијава се и пршти. Данас ухватите себе да желите пре мрака назад и упитате се да ли је Брезовица она иста онда и сада. Некада омиљени ски центар и надалеко чувене ски стазе нису ни близу ономе шта су некада биле. Врвиле су овде београдске и новосадске таблице, а данас су ту махом туристи из Албаније и Македоније. Људски немар се примети чак и по снегу, паркирајући се где ко стигне и одлажући смеће на места где то није дозвољено. Ски-центар Брезовица је својевремено организовао два европска првенства у алпском скијању и девет државних првенстава сваке године до 1999. године као и трке у спусту и велеслалому под називом „Инех- -ски куп“ а годишње се у просеку остварило преко 103.000 ноћења у објектима Ски-центра Брезовица. Климатски услови, дужина стаза, погодни нагиби и висинске разлике појединих стаза сврставају је међу најпознатије центре алпског скијања у Србији. Школа скијања је била препуна нових полазника, а студенти Факултета за физичку културу из Приштине проводили су зиму на Шари и поред обавеза уживали у зимским спортовима. Није више ни факултет тамо где је рођен па ни Шара нема пређашњу магију. Рат, сукоби, нерешен статус и комерцијализација победили су ски-центар који је свој процват доживео у Југославији и одржавао се добро све до 1999. године.

ЗАВИЧАЈ ДУШАНОВИХ ПОТОМАКА

Остали су исти врхови и гребени где се пењу скијаши и спустају кроз дивље пределе. Још увек је најатрактивнији успон ка „Црном камену“ и спуст ка „Дурловом потоку“ – тако су нам рекли у глас скијаши који су спремили скије за покрет. Локале, жичаре лифтове држе Срби. Србољуб Андрејевић, који је годинама имао локал на Брезовици и коме је овај ски-центар део живота страхује да се ова лепота и богатство Шаре не отму Србима и Србији, наглашавајући да је ово одувек чисто српски крај. „Родитељи су ме као малог доводили на Шару и ово скијалиште. Одмах сам се заљубио у ову снежну лепотицу од планине, а као тинејџер заљубио сам се и у ушушкане падине, али и у предивне девојке које су тих година долазиле из свих крајева Југославије и Србије. У хотелима је боравио Кфор и руинирао све као и остатак наше покрајине – додаје Срба машући нам са скијама на леђима и остављајући отиске стопала у дубоком снегу. Алберт Краснићи из Македоније наводи да је страствени скијаш и редововни посетилац Ски-центра Брезовица. Појашњава да је на висини део спуста тврд због леда на стази, али да би спуштањем губио тврдоћу и прелазио у прашасти снег. Милорад Тодоровић, присећајући се како је било некада на Ски-центру Брезовица са уздахом говори да је то до 1999. године био највећи Ски центар, не само у Југославији, него на Балкану са најбољим стазама и свако ко је скијао на Шари да је могао да скија по целом свету. „Од туризма су живели Срби у Штрпцу и околини. После рата, пар година се није радило осим дивљег скијања, да би након тога Срби урадили ремонт жичара и лифтова и кренуло се са радом. Тако да још увек овде раде махом Срби, а гости су махом Албанци – наводи Тодоровић. Гужве има. Посебно на стазама јер снега има у изобиљу. Са ски лифтом можете отићи до врха стазе. Жичаре функционишу, али поједини посетиоци тврде да су застареле и да их је неопходно обновити. Србија, која је све ово саградила уложила је доста новца у Ски -центар Брезовица, који је власништво „Инекса“ и Скијалишта Србије, али због нерешеног статуса сви ризикују велика улагања. Заљубљеници у скијање су знали да кажу да нигде као на Брезовици немају осећај слободе и лепоте скијања, али да ли је то довољно да се оживи туризам на Брезовици и заживи овај ски центар и Брезовица као некада, да остану млади Срби овде, у свом завичају да се овде удају, жене и рађају на Душановој земљи, на којој отомански пописи из 16. века показују да у то време није било у Сиринићкој Жупи албанских насеља, већ искључиво српска. На измаку чудесног зимског дана са носталгијом за прошлим временима и људима, не желећи да заноћимо на путу неочишћеном од снега, са тескобом у срцу спустали смо се као некада ка Приштини, остављајући јаворе, борове и мунике у снежном загрљају и песми ветрова са жељом да на Шари и Брезовици остану Душанови потомци јер то је њихов завичај. Овде, како рече наш велики уметник Басара, „где се спаја земља са небом“, два су народа које ће бити тешко спојити на једној Душановој и Лазаревој земљи. Р. Комазец