То је мој град

Трајковићи, власници куће у непосредној близини цркве Свети Никола протерани током мартовског погрома 2004. године. Сада је имање зарасло у коров. – Кад сам био млађи, ретко ко је од друштва радио, али сналазили смо се и имали ситан џепарац. Предвече се лепо обучемо, па ко је имао девојку поведе је до центра на корзо. На десној страни корзоа Срби, на левој Албанци…прича Илија

 

Илија Трајковић власник је куће у Ваљевској улици у Приштини – у непосредној близини цркве Свети Никола. Из ње је са супругом протеран током мартовског погрома 2004. године. Сав терор који су до тада свакодневно трпели прерастао је у погром због кога су морали да беже. Три куће Трајковића су тада запаљене а, према Илијиним речима, никада им нико није ни предложио помоћ око обнове. Сада је имање Трајковића зарасло у коров, а главни улаз у двориште затворио је и катанцем закључао комшија Албанац. Испричао им је причу по којој он тако штити њихово имање, али нека друга његова дела навлаче сумњу да је искрен. – Рекао ми је да је то урадио како би спречио да не бацају ђубре, што има смисла. Пракса је да се српска имовина, која није на продају, претвара у депонију, али није да му баш верујем. Узурпирао нам је део плаца и направио паркинг за аутомобиле, каже нема где да паркира своја два аута – прича за „Јединство” Илија Трајковић из Приштине.

СТАРИ ПРИШТЕВЦИ

Он је рођени Приштевац, као и његов отац Драгутин, деда Сретко, прадеда Трајко… Трајковићи су стара приштевачка породица. – Моја дедовина је у делу Приштине који смо звали Диван-јол, односно у делу где је била прва електро централа. Прадеда је имао три брата и три сестре, а то имање је од њихових потомака држава откупљивала за потребе града, односно његове урбанизације. Рођаци су из тог дела града. У Диван-јолу је остао само један дедин стриц, прелазили су у друге делове града, и тако је мој деда кућу купио одмах преко пута цркве Свети Никола – каже чика Илија. Живот у Приштини је, онда када је он био млад, био леп. Питали смо га да нам исприча чега се често сети из своје младости, сада као пензионер, али и коју градску причу памти а да се преносила у његовој породици са колена на колено.

– Приштина је била једно мало место, али било је места за свакога. Кад сам био млађи, ретко ко је од друштва радио, али сналазили смо се и имали ситан џепарац. Предвече се лепо обучемо, па ко је имао девојку поведе је до центра на корзо. Сваки озбиљнији пар имао је у том делу града своје дрво где је стајао са девојком, и била је то десна страна корзоа. На левој страни били су Албанци. Тако одвојени на градском шеталишту нисмо имали проблема, свако је држао своју страну улице. То је слика која ми је често пред очима, давно је то било. Биоскоп је онда био јако популаран. Радило је и позориште. Било је много лепо – прича нам Илија Трајковић и наставља: – У мојој фамилији се често помињала прича из турског доба, а везана је за цркву Светог Лазара у сокачету Загорке Савић, односно за џамију у тој улици која на врху минарета има крст. Када су Турци правили ту џамију зидали су је материјалом од порушене цркве и на њеним темељима. Прича говори о томе како су мајстори зидали џамију и када сутрадан дођу да наставе са радовима, све претходног дана сазидано било је срушено. Изнова се то дешавало, док тадашњи ага није сањао сан у коме му је речено да ће џамија бити завршена једино ако на врху поставе крст. Он је то дозволио, и та џамија и данас постоји у Приштини. У њу су углавном одлазили Турци, али и Срби. На празник Врбицу, односно Лазареву суботу, стари Приштевци су одлазили у џамију-цркву и палили свећу Светом Лазару. Стара је прича и да је у Приштини некад било осам цркава и да је зграда позоришта сазидана на једној од њих.

СТАРА ПРИШТИНА ЈЕ ВЕЋИНСКИ БИЛА НАСЕЉЕНА СРБИМА

На питање које је његово омиљено место у граду, чика Илија са уздахом одговара да је цела Приштина његово омиљено место, и да су у том најстаријем делу града више од 95 одсто живели Срби. У град су Албанци почели да долазе из различитих сеоских средина, каже он, а старих албанских породица је било врло мало. – Делили смо се по делу града где смо одрастали. Ја сам био из Црквене мале и нисмо се баш добро слагали са онима из Диван-јола. Они су себе мало ваздизали и нисмо то волели. Иако је моја фамилија из тог старог краја, ја сам се прилагодио делу града где сам се родио – прича кроз осмех Илија Трајковић. У Приштини је до 1999. године живело 75 породица Трајковића, Илијиних рођака. Под тим презименом ван града фамилију није имао. – Сви смо били у граду. Ту смо се рађали, женили, и тако генерацијама. Лепо смо се слагали, поштовали, било је то једно лепо време. Сада смо сви расељени, лутамо тражећи своје место под сунцем и патимо јер нисмо на свом огњишту – са сетом каже чика Илија. По протеривању из Приштине, Илија је са супругом шест година живео у контејнерском насељу у Грачаници. Сада су стамбено збринути, али и даље одлазе у Приштину. Погром су тешко преживели, Илија посебно. Изгубио је здравље и чим чешће почне да обилази кућу не осећа се добро. Трајковићи славе Светог Николу и славски колач и даље секу у градској цркви која је преко пута њихове куће. – Рекао сам свештенику у Лапљем Селу да ћу док год могу колач да сечем у Приштини. Не могу другачије – прича чика Илија. На наше питање да ли је црква Светог Николе његова друга кућа, он каже: – Не. Црква је моја прва кућа, и најгори тренутак мог живота је онај када сам видео да су је Албанци запалили, односно да гори. То ми је теже пало него када су гореле куће мог оца, брата и моја. ( Све су биле у истом дворишту.) То сам једва преживео, и док прича чика Илија застаје и једном руком притиска груди. За ту цркву га везују најрадоснији догађаји у његовом животу. – Ту сам крштен, ту сам се венчао и крстио своју децу. Син и ћерка су ми се ту венчали и крстили своју старију децу. Последње крштење у цркви, уочи бомбардовања, било је крштење моје унуке Магдалине – прича он.

У ПРИШТИНИ СЕ СВЕ МЕЊА НА ГОРЕ

Разочаран оним што види у свом родном граду, каже нам да је у Приштини остало врло мало Приштеваца. Беже из града у околна места јер немају мира. – Приштина је изгубила све, свој облик. Новим грађевинама без доброг урбанистичког плана нестаје онај градски дух који се некада осећао. Нема кућа које су биле саставни део града и које су му давале посебну лепоту. Зидају се огромне зграде а све старе грађевине руше, без икаквог обзира на њихову вредност и традицију. Да не причам даље, довољно је да поменем да су све станове на првом спрату, у улицама које воде ка центру града претворили у продавнице, односно локале, и то је све, само није лепо – прича чика Илија. Живот у граду је постао неподношљив за многе његове пријатеље Албанце и Турке. Ни они се од придошлица не осећају безбедно. Као Срби деценијама пре погрома 1999. и 2004, само што сада није таква врста притиска.
– Имам много пријатеља међу Турцима, и једном приликом ми је мој покојни пријатељ Мустафа рекао у Приштини, баш онда када смо добили стан у Лапљем Селу, дословце: ”Благо теби, што те Бог спасио”. Ја сам ћутао и тај наш сусрет на улици је убрзо постао напет, јер тако су ме те речи погодиле. Питао сам се зашто ми је то рекао када зна колико патим за кућом у Приштини? Он је убрзо шватио што сам се наљутио, и то ми је рекао приликом нашег следећег сусрета. Објаснио ми је да колико год нама Србима било тешко, а јесте нам тешко, постоји неко ко, да тако кажем, ипак брине о нама. ”Турке нема ко да заштити”, рекао ми је. Признао је и да са породицом у град излази тек после пет сати поподне, јер је до тада град препун људи који долазе са стране и ни они сами се не осећају пријатно. То ће вам испричати свако ко је стари Приштевац, без обзира да ли је Србин, Албанац или Турчин, каже чика Илија и додаје, да му често познаници у Приштини кажу да је то сада највећа сеоска средина на Косову. М.Ч.